Мали Вуче мој…

Аутор песме: Бојан Живковић

Vuk

Посвећено деци страдалих јунака

Умро сам јуче,
умрећу и данас,
а и сутра ако треба…

Свако умирање моје
доносило је делић твоје слободе.
Остављајући трагове крвавих стопала
којима ће потомци да ходе,
ја сам веровао у победу…

Ја сам Вук!
Мој чопор су моје борбе.
Кад останем без њих
осећам се усамљеним,
а усамљен сам најопаснији…

Најопаснији сам зато што не бежим,
што снагу свог бића не потцењујем,
што корачам ношен сећањима на прошле дане,
прошле дане у којима су моји прадедови
проливали своју крв,
остављајући своје животе
бранећи своју Вучицу и своје Вучиће.

Када ме раниш, не одустајем.
И док умирем ја гризем,
не пуштам свој плен,
моја смрт су моји зуби у твом месу…

Мали Вуче мој,
кад дођу бољи дани,
не заборави да се у ноћи месеца пуног
окренеш према гробу оца свог
и гласно завијаш…

Нека виде непријатељи наши
да Вукови још увек живе.




1 коментар

  1. C

    Hvala Bogu niko od mojih bliskih nije imao povredu ili nesto slicno u ratovima, ali ovaj tekst me je preplavio nekako nekim cudnim osecanjima, najezio kozu, ubrzao srce a disanje usporio. Cast svim poginulim i njihovim porodicama, klanjam vam se vecno !

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *