Мали Вуче мој…
Аутор песме: Бојан Живковић
Посвећено деци страдалих јунака
Умро сам јуче,
умрећу и данас,
а и сутра ако треба…
Свако умирање моје
доносило је делић твоје слободе.
Остављајући трагове крвавих стопала
којима ће потомци да ходе,
ја сам веровао у победу…
Ја сам Вук!
Мој чопор су моје борбе.
Кад останем без њих
осећам се усамљеним,
а усамљен сам најопаснији…
Најопаснији сам зато што не бежим,
што снагу свог бића не потцењујем,
што корачам ношен сећањима на прошле дане,
прошле дане у којима су моји прадедови
проливали своју крв,
остављајући своје животе
бранећи своју Вучицу и своје Вучиће.
Када ме раниш, не одустајем.
И док умирем ја гризем,
не пуштам свој плен,
моја смрт су моји зуби у твом месу…
Мали Вуче мој,
кад дођу бољи дани,
не заборави да се у ноћи месеца пуног
окренеш према гробу оца свог
и гласно завијаш…
Нека виде непријатељи наши
да Вукови још увек живе.
Hvala Bogu niko od mojih bliskih nije imao povredu ili nesto slicno u ratovima, ali ovaj tekst me je preplavio nekako nekim cudnim osecanjima, najezio kozu, ubrzao srce a disanje usporio. Cast svim poginulim i njihovim porodicama, klanjam vam se vecno !