Дискретни хероји
Четврт века прећутаних прича, измучено и старачко лице, сред дрхтавих, исушених руку, крв црвена капа Јединице.
Четврт века прећутаних прича, измучено и старачко лице, сред дрхтавих, исушених руку, крв црвена капа Јединице.
Да ли има хероја и у нашем времену, или они сви припадају искључиво прошлости? То је питање, драга браћо, које нас увек онда узнемирује, кад год погледамо по једноликој маси људи, заузетој ситним бригама и загрејаној ситним страстима.
Свако од нас на својим леђима носи велико и тешко бреме, како своје прошлости, тако и своје садашњости, а самим тим и своје будућности. Ја се не стидим своје прошлости, живим у садашњости и подигнуте главе гледам у будућност, без обзира колико она трајала.
Јунаци, хероји, браћо, Делије, нико од Вас није више међу живима, а веровали смо да је то био последњи рат и да га више никада неће бити, чак и тога дана када је настала ова фотографија веровали смо у неко боље, лепше и срећније сутра, веровали смо у то да ничија деца више неће гинути и да након наших ничије мајке неће сахрањивати празне ковчеге синова јединаца…
Не плачи мајко, ја сам добро, никад ме није ни био страх, не бој се, не додирујем копно, гледам те одозго где није мрак…
Кад зашуме воде до Јасена белих, И песми заузврат подигну двор, Задрхтаће земља од вапаја смелих, Телесима што храбро бранише ров…
„Студенти за истину“ својом објавом на фејсбуку дали су Министарству одбране један од најбољих предлога.
Век после Великог рата, још живи успомена на чувени 209. Богородски пук страдао у одбрани наше земље. На Дан победе потомци руских ратника поклониће се сенима 3.000 својих предака погинулих бранећи Србију
И за мене су хероји. И за народ су хероји, Александре Вучићу. Сви они јуче нису били хероји за оне ретардиране (и поновићу, ретардиране) чланове твоје странке који су, како се то каже, активисти на интернету. Ботови. Они су, Александре Вучићу, пљували по Мехићу и његовим друговима. Они су разапињали те хероје. Данас ће величати твоје речи. То се, у мом селу, зове лицемерје.
Мајор Омер Мехић био је моја генерација. Не мислим, при том, на било какву војну службу. Ја сам тек још једно од пискарала у овој земљи које покушава да каже јасно и гласно шта мисли. Мајор Омер Мехић је био херој. Да сам у свом животу успео да учиним барем десети део онога што је он урадио, могао бих за себе да кажем да сам частан.
Питају ме многи зашто ја пишем о Кошарама? Гледају у мом правцу и не виде оно што ја видим.