Крвава српска свадба у Сарајеву – увод у рат

Свако помињање 1. марта у БиХ Србе подсјећа на дан када је 1992. године испред Старе православне цркве на Башчаршији у Сарајеву убијен српски сват Никола Гардовић, што је наговијестило грађански рат, односно почетак трагичног ратног сукоба у бившој БиХ.

nikola-gardovic-krvava-srpska-svadba-sarajevo

На „крвавој“ српској свадби убијен је отац младожење, а православни свештеник Раденко Мировић је рањен. Убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да идентификује и казни, спалиле су и српску заставу.

Тог 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур, након чега је свадбени ручак био организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији.

Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони упутило се у Дом удаљен око седам километара. С обзиром да испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала 150 до 200 метара даље, код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Црквеном дому.

Према свједочењима сватова и очевидаца, из пјешачке зоне на Башчаршији сватовима је пришао бијели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима озлоглашени Рамиз Делалић – Ћело. Они су изашли из возила и покушали барјактарима да одузму српске заставе.

Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.

Један од сватова – Ацо Јованчић раније је рекао Срни да су се тог дана сватови окупљали у сарајевском насељу Алипашино Поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима, истакли заставу – српску тробојку.

„Међутим, већ тада смо међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре“, рекао је Јованчић.

Он наводи да је десетак бандита покушало да дохвати и скине српску заставу, што им није дозвољено.

„И баш кад смо помислили да су нас пустили на миру – на путу ка цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву покушали су више пута својим аутомобилима да пресијеку нашу свадбарску колону, али и то смо им опростили, мислећи да је ријеч о саобраћајној гужви“, сјећа се Јованчић.

Провокације су ескалирале у порти цркве у Новом Сарајеву, јер су сватови били изложени псовкама, пријетњама и повицима: „Шта ћете ви овдје? Није ово Србија! Идите у Србију!“.

Када су дошли на свадбени ручак у Стару цркву на Башчаршији, тек тада су се увјерили у зле намјере, јер је ту настао прави хаос и пуцњава.

„Очекивали смо да се све то стиша, јер је ријеч о свадби, али они су упорно покушавали да нам отму заставу, због чега је настала велика гужва. Хвала Богу, и срећа је свих нас, да су сватови испоштовали свадбу, као свјетовни, али и као духовни чин, јер је ријеч о свештеничкој породици“, наводи Јованчић.

Њега посебно боле сјећања на покојног Николу, домаћина сватова, који је домаћинском плоском покушавао да одврати напаснике говорећи им: „Шта то чините? Не кварите ми весеље, срам вас било!“, а заузврат је пуцано у њега.

„Још осјећам његову врелу крв на рукама, а нисам заборавио ни како ме мој бивши колега полицајац игнорисао када сам га замолио да позове милицију и хитну медицинску помоћ.

Тада ме ухватила паника – он не реагује, а поред нас… Кроз сву ту гужву, пролазе чак три медицинска аута и не гледају на нас, а Никола нам умире на рукама…“, сјећа се Јованчић, пензионисани полицајац.

За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Рамиз Делалић – Ћело касније јавно признао да је убио Гардовића.

Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице, али никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.

Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића. Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.

Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је добио на поклон пиштољ са посветом.

Протојереј-ставрофор Српске православне цркве Војислав Чаркић, који је годинама „службовао“ у Сарајеву, каже да „све док се није десило убиство српског свата на Башчаршији, Срби у Сарајеву и тадашњој БиХ, нису ни помишљали на политичко или неко друго организивање с циљем заштите личне безбједности“.

„За мене, то је био први знак рата у БиХ, за који су, како се то веома брзо показало, друга два народа у БиХ већ била спремна и политички организована, док Срби нису помишљали ништа слично“, рекао је раније Срни прота Војо.

Истог дана када је убијен српски сват и спаљена српска застава – 1. марта 1992. године одржан је и референдум о независности БиХ.

Референдум, који је био прави покретач непријатељстава, донио је очекивани резултат, јер је 62,7 одсто муслиманских и хрватских бирача гласало за независност БиХ и излазак из СФРЈ.

Бирачи српске националности, који су се залагали за опстанак заједничке државе, махом нису изашли на референдум, који према тада важећем Уставу БиХ није ни могао бити расписан и одржан без пристанка представника сва три народа.

Референдум, који је признала међународна заједница, продубио је политичке разлике три народа у БиХ и отворио пут за међусобне сукобе.

У Федерацији БиХ 1. март се обиљежава као „дан независности БиХ“, док овај датум Република Српска не признаје и сматра га уводом у крвави рат у БиХ.




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *