Српске битке

Колубарска битка

Колубарска битка или Сувоборска битка је најзначајнија битка између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту од преко 200 км. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.

kolubarska-bitka

Поразом у операцијама око Дрине (Битка на Мачковом Камену), српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала. Паралелно са војском пред зверствима аустроугарске војске повлачио се и народ који је додатно отежавао повлачење. Многи српски војници који су били из области које је заузела аустроугарска војска напуштали су своје јединице да би сместили своје породице на сигурно, након чега су се враћали, што је још више пољуљало морал српске војске. Све ове чињенице јасно су указивале да је српска војска и сама Краљевина Србија пред пропашћу и да нема могућности ни да се аустроугарско напредовање заустави, а камоли да се крене у противнапад. Додатни терет представљало је и време, које је додатно онеспособило кретање по блатњавим путевима западне Србије и које ће се показати као један од најбољих савезника српске војске, мада је већи део српске војске био мокар до голе коже, због мањка шаторског платна.

У ноћи 14. новембра командант I армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога повучен са дужности. На његово место бива постављен генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, иначе човек рођен на Сувобору.

АУСТРОУГАРСКА ВОЈСКА

Врховни командант је био надвојвода Фридрих фон Хабзбург, а начелник штаба Врховне команде Конрад фон Хацендорф. Укупна јачина Аустроугарске Балканске војске износила је око 400.000 војника и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику Аустроугарског генералштаба, већ је била под директном командом врховног команданта.

Пета армија имала је 82 батаљона, 11 ескадрона коњице и 43 батерије, под командом генерала Либориуса фон Франка.

Шеста армија имала је 160 батаљона, 12 ескадрона и 84 батерије, непосредни командант фелдцојгмајстер Оскар фон Поћорек.

Групе Шњарић и Хаусер, једна бригада и 15 батаљона пешадије, била је лоцирана на горњој Дрини на простору Фоче.

СРПСКА ВОЈСКА

Српски војници прелазе Колубару преко импровизованог моста

Српски војници прелазе Колубару преко импровизованог моста

Уочи Колубарске битке Српска војска је имала око 270.000 војника, 426 топова и 180 митраљеза. Врховни командант био је регент Александар I Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник.

Обреновачки одред, пет пукова и пет самосталних батаљона трећег позива, Скопски батаљон, јачине 10.000 војника, 26 топова и 8 митраљеза, под командом пуковника Милисава Лешјанина, касније пуковника Душана Туфегџића.

Друга армија, Коњичка дивизија пуковника Бранка Јовановића, Шумадијска дивизија првог позива пуковника Војислава Живановића и Моравска дивизија првог позива генерала Илије Гојковића. Друга армија била је јачине 88.000 војника, 138 топова и 66 митраљеза, под командом војводе Степе Степановића.

Трећа армија, Тимочка дивизија другог позива пуковника Мирка Милосављевића, Дринска дивизија другог позива пуковника Крсте Смиљанића, Дринска дивизија првог позива пуковника Николе Стевановића и Комбинована дивизија генерала Михаила Рашића. Трећа армија била јачине је 65.000 војника, 80 топова и 40 митраљеза, под командом генерала Павла Јуришића Штурма.

Прва армија, Моравска дивизија другог позива пуковника Љубомира Милића, Дунавска дивизија првог позива пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, Дунавска дивизија другог позива пуковника Милоша Васића. Прва армија је била јачине 54.000 војника, 80 топова и 40 митраљеза, под командом генерала Живојина Мишића.

Ужичка војска, Шумадијска дивизија другог позива пуковника Драгутина Миловановића, Ужичка бригада пуковника Ивана Павловића и Лимски одред пуковника Јеврема Михаиловића. Ужичка војска била је јачине 32.000 војника, 55 топова и 15 митраљеза, под командом генерала Вукомана Арачића.

Одбрана Београда, три пука другог и трећег позива и два ескадрона коњице, јачине 19.000 војника, 47 топова и 10 митраљеза, под командом генерала Михаила Живковића.

ПРВА ФАЗА БИТКЕ

Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Српска врховна команда (СВК) се надала да ће јој набујеле реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати, јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад. Српске трупе успеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус VI армије:

– 15. корпус: правцем на фронт Медник, Баћинац, Рудо
– 16. корпус: једна дивизија према Маљену и једна дивизија према Буковској планини

Бирке - Цер и Колубара

Увођење нових снага приморало је I армију (која је била бројчано надјачана) да се повлачи и она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током поподнева 22. на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процена, јер аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лево крило I армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега се Моравска дивизија I позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила III армије.

kolubara2

Живојин Мишић 26. новембра оцењује ситуацију у којој се I армија налази као јако лошу и стога се одлучује да:

– остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цео фронт српске војске, али се не излажући могућем поразу.

– на време повуче главнину снага на положаје западно од Горњег Милановца односно линију Липе-Трипавац-Мрамор(457)-Главица(530)-лева обала Дичине.

– повлачење обезбеди заштитницама.

Сходно развоју ситуације, односно услед губитка: Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење на нове положаје, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна команда истог дана премешта своје седиште из Београда у Крагујевац. Као последњи покушај да се непријатељско надирање заустави, издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а II армији да помогне овај напад.

ДРУГА ФАЗА БИТКЕ

У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је V аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске. Након велике артиљеријске припреме у 7:00 отпочиње напад. Аустроугарске трупе су у потпуности изненађене, јер су сматрале да је српска војска неспособна и за одбрану, а камоли за противудар, па су биле приморане на повлачење. Само током борби 3. децембра заробљено је 3 официра, 400 подофицира и војника и 4 топа са 1.000 граната. Због повољног развоја ситуације, Мишић наређује продужетак напада на 16. корпус, који није имао никакве резерве и који је био у сталном повлачењу са циљем овладавања гребенског масива Проструга – Рајац – Сувобор. Истовремено, остале српске армије бивају задржане јаким отпором на својим почетним положајима, због чега СВК 4. децембра наређује Мишићу, да по освајању Сувобора, обустави офанзиву, док се не рашчисти ситуација на осталим фронтовима. Око подне 5. децембра I армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у потпуности заузима и ту се зауставља. Истовремено, Дунавска дивизија I позива успева да пресече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену и око 23:00 избија на Конџулско брдо и Чугуљ. Овим успесима I армије 5. децембра пробијен је фронт 16. корпуса аустроугарске војске и иако су остале армије и даље биле на својим почетним положајима, отпочело је гоњење непријатеља, док је Тимочка дивизија I позива (из састава II армије) послата као појачање Одбрани Београда.

Kolubarska-bitka (1)

Оскар Поћорек увиђа потпуни пораз 16. корпуса и пробој аустроугарског фронта, због чега 6. децембра наређује VI армији да се повуче на леву обалу Колубаре, наређујући:

– 16. корпусу да се повуче северно од Ваљева
– 15. корпусу да се повуче на линију Словац – Лајковац
– 13. корпусу да што је могуће дуже задржи положаје код Лазаревца

Истог дана I армија избија на линију Гугоши – Медник – Баћенац – Рудо – Маљен, што омогућава III армији успех на свом фронту и почетак гоњења непријатеља, који је приморан на повлачење, да би сачувао сопствене бокове. Истог дана, Ужичка војска излази на обалу Дрине, док је II армија, ослабљена пребацивањем Тимочке дивизије I позива, обуставиља офанзиву држећи се одбрамбених дејстава.

У раним јутарњим часовима, истурени делови Дунавске дивизије I позива улазе у Ваљево, које је до краја дана ослобођено, док се 16. корпус утврђује на позицијама северно од Ваљева, у покушају пружања последњег отпора. III армија избија на Колубару и наставља да гони непријатеља на простору између Љига и Топлице, упућујући Дринску дивизију II позива као појачање II армији, која након тога прелази у напад.

kolubara1

Оскар Поћорек наређује 8. децембра V армији да обустави напад и да се са VI армијом, која је у повлачењу, повуче и утврди на линији: Степојевац-Толобас-Градац-Парцански вис-Ковиона-Лина-Крајкова Бара-Мостиње (на Дунаву). Међутим следећег дана 16. корпус северно од Ваљева бива потпуно разбијен, због чега је 15. и остацима 16. корпуса наредио да се повуку ка Шапцу, а 13. корпусу да помогне V армији, у покушају да одржи положаје Раља – Степојевац – Обреновац (дужине 60км). Ова линија фронта била је предугачка, тако да V армија 10. децембра заузима нове положаје Дубоко (на Сави)-Сремчица-Цветков гроб-Авала-Мостиње (дужине 32км).

СВК истог дана наређује I армији да се заустави у Ваљеву, обезбеди бок и позадину осталих армија, које ће отпочети пробој фронта V армије, а да истовремено делом снага настави протеривање 15. и 16. корпуса који су се у нереду повлачили ка Босни и Срему. Према наредбама, завршна офанзива за ослобођење Београда отпочиње 11. децембра ударом III армије у 5:00 односно I и II армије у 7:00.

Аустроугарски 15. корпус, повлачећи се пред Дринском дивизијом I позива, у року од 27 часова прелази 40км и код Шапца напушта територију Краљевине Србије, истовремено су се ка Шапцу, пред Дунавским дивизијама I и II позива, повлачили остаци 16. корпуса. Њиховим пребацивањем у Срем 12. децембра окончане су операције у Колубарској бици.

Остале непријатељске трупе су се након пораза на Авали повукле ка Београду, а у подне 14. децембра издата је наредба да се са првим мраком изврши повлачење преко Саве. Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, који је 15. децембра ослобођен, чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године.

Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустроугарска није успела да својим снагама уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915. године приморане да се боре на три фронта и што је још битније Немачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта, а самим тим и њене шансе да успешно елиминише један од њих.

Мапа која се изучава на престижној америчкој војној академији Вест Поинт
Мапа која се изучава на престижној америчкој војној академији Вест Поинт

Битка је имала значај и на глобалном плану. Силовита српска победа одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у рат на страни Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат. Српска победа је допринела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.

Генерал Живојин Мишић је због успешног вођења операције унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смењен са места главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914. година, а на његово место је постављен немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

ЗНАЧАЈ КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ У ИСТОРИЈИ РАТОВАЊА

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм света.

komandanti

Колубарска битка је значајна и по томе што обе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.

СИНЕ, ИЗДРЖИ ЈОШ МАЛО

Ова битка се изучава на светским војним академијама, а карактеристична је по томе што се једна мала војска супротставила једној великој сили и победила. Наш војник је победио храброшћу, војном тактиком и вештином. Познато је да је наш војник био храбар, дисциплинован и веома послушан, ево и једног примера те дисциплине.

Са коте Мачков камен један поручник шаље свој извештај команданту:
„Господине мајоре на овој коти је пола моје јединице изгинуло, дозволите ми да се повучем.“
„Не дозвољавам.“, одговара командант, иначе мајор Туцаковић пореклом из Ужица.

Мало касније опет се поручник обраћа мајору:
„Господине, митраљез ми је погодио обе ноге, дозволите ми да одем да се превијем, крварим.“
„Крвари, не дозвољавам.“, одговора мајор.

Нешто касније мајор се обраћа поручнику:
„Сине, издржи још мало, Србија гледа у твоја леђа.“

1300 КАПЛАРА

Пред саму Колубарску битку морал у српској војсци је опао услед многих ратовања, а како и не би после Првог и Другог Балканског рата, после бојева на Церу и Дрини. Из овог разлога врховна команда мобилише младиће из средњошколских клупа који су у историји познати као 1300 каплара. Највише младића је било из чачанске гимназије. За ове младиће сам војвода Мишић каже да су подигли морал српској војсци и да су много допринели победи у Колубарској бици у којој је њих 400 изгинуло и оставило своје кости у спомен костурници у Лазаревцу.

1300 каплара

Један је од 1300 каплара, који описујући пробој каже:
– „На Сувобору је моја чета пузила једном пространом ливадом према непријатељским рововима. Читаву ливаду је прекрила густа магла, али на моју несрећу и мојих војника, магла је иза наших леђа почела полако да се диже и постојала је опасност да нам непријатељ открије положаје. У таквој ситуацији био сам у краткој недоумици, а затим сам наредио јуриш. Пошто је трубач засвирао јуриш, веома познат швабама, непријатељски војници су напустили своје ровове и дали се у бекство. Тако смо без много напора заузели непријатељске ровове. Овај догађај се брзо раширио по читавом фронту, на коме се врло брзо кренуло у контраофанзиву“.

ПОЋОРЕКОВ ТОТАЛНИ ПОРАЗ

Оскар фон Поћорек

Оскар фон Поћорек

Овај пораз је био Поћореку трећи за редом у његовој војној каријери. Први је био 28. јуна 1914. год. у Сарајеву, приликом атентата на престолонаследника Фердинанда, био је у аутомобилу са престолонаследником. Други, пак у августу месецу исте године и поразу у бици на Церу, а трећи на Колубари. Сам аустроугарски цар који му је за победу на Дрини доделио највише одликовање, после Колубарске битке је изјавио: „Знао сам, не може се магарац са лавом изборити“. По народности Поћорек је био Чех, а после Колубарске битке није помињан у аустроугарским војним круговима. Поручивали су му из врховне команде да изврши самоубиство, односно да се обеси. Он им је на то одговорио: „Када доживим да један аустроугарски војсковођа победи српску војску, тада ћу то учинити“.

СРПСКА МАЈКА

Српски народ је у току Церске и Колубарске битке много пострадао, али упечатљив је пример једне српске мајке која је повлачећи се испред Аустроугара са собом водила и своја три сина, двојицу за руке, а трећега у торби на леђима. После дугог пута, умора, голотиље, глади, мајка одлучује да једног од њих остави, а то је значило скоро сигурну смрт. После дугог размишљања и борбе са собом одлука је пала на најмлађег у торби. Мајка га оставља на једној стени и одлази, али окренувши се, дете се на њу насмеје, а она сажаливши се враћа се да га узме и наставља даље пут. Након дужег пута, мајка не може даље и опет одлучује да остави најмлађег сина, али опет окренувши се да га види још једном, она се враћа и узима сина и како је знала и умела успева да пронесе своја три сина кроз ратни вихор. Наредне 1915. године у Србији је харао пегави тифус. Оба старија сина су подлегла болести и умрла, а мајци је остао у животу једино најмлађи син кога је она хтела да остави, да је гледа и брине о њој. Наш народ за то има једну лепу пословицу која каже: „На мрђану кућа остаје“.

ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ И СКРИВАЊЕ ПРАВЕ ИСТИНЕ

kolubara8

Каснија историјска дешавања, нарочито она после Другог светског рата, креирана од стране лојалних следбеника комунистичке револуције, начинила су једну историјску неправду ради очувања братства и јединства међу југословенским народима. Наиме, на предлог и наредбу тадашњег високог функционера комунистичке партије, Јована Веселинова, негде пред прославу педесетогодишњице Колубарске битке (1964. год), број од 250.000 српских војника који су учествовали у Колубарској бици је у спомен-костурници видно избрисан и преправљен на 120.000, а све то на рачун осталих југословенских народа, који су истини за вољу учествовали у Колубарској бици, али засигурно не на нашој, српској већ непријатељској страни. Када је ушао у спомен–костурницу и видео на зиду бројку од 250.000, рекао је „Много је то“, и без скрупуле и трунке поштовања према тим жртвама одокативном методом рекао нека то буде например 120.000. Шта друго рећи до „српска срамота“. Прекрајали смо историју, одрицали се наших предака, очева, дедова, игнорисали смо њихове жртве на којима данас почива наша држава и наша слобода, стидели смо се свога имена и зато нам се данас дешава то што нам се дешава. Плашим се да из историје нисмо ништа научили, те смо дужни поново да је проживимо.

Свим овим жртвама за љубав и слободу свих нас нека је вечан помен, слава и хвала.

Амин.

Коментари (1)

  1. Srdan каже:

    MI SMO PRVI KAMIKACE ATENTATI URADILI U HISTORIU ONI GLEDAJU OD NAS SLAVA STEFAN I GAVRILO I SVETI RATNICI PRAVOSLAVNI

Напиши коментар