Мати Февронија – сведок века. Игуманија Пећке патријаршије сведочи о непознатим догађајима из живота светиње и свом монашком путу, о сећањима на патријарха Павла, као и његову борбу за истину о страдању Срба на Косову и Метохији. Шиптари подметнули пожар. Мени су говорили: Потпиши да сте се саме запалиле. Знам само да цркву живе не напуштамо. Ни змељу, Косово наше.
ЖИВА ЦРКВУ НЕ НАПУШТАМ
Игуманија Пећке патријаршије о непознатим догађајима из живота светиње и свом монашком путу. У манастир Жичу је примио владика Николај 1939. а 1957. шаљу је у Пећку патријаршију.
Слутила сам зло. Али да ће бити оволико, да живиш као у логору, да те чува туђа војска… И да наш народ својој светињи долази у страху да ли ће до ње стићи… То нисам слутила. И, право да вам кажем, молила сам се Богу да одем на онај свет. Да у овим мојим годинама, после свега што сам преживела, не морам да будем и сведок неизмерне трагедије светиње и људи. Али, ни „горе“ се не иде кад ти хоћеш, већ кад те позову.
Овако игуманија пећка, Февронија, више од пола века старешина најзнаменитијег српског манастира започиње казивање. Све што ће касније рећи, за њу је, вели, мање важно. Па, као рефрен понавља питање:
– Да ли ћу дочекати дан да се савлада ова трагедија. Да се у Пећ врате Срби, који су овде од давнина живели? Вазда је било тешкоћа, али је било и више наде. Ја се молим, верујем и надам да ће се и ове невоље превазићи.
Иза ових речи које изговара тихо, као да оставља запис у камену, њен је монашки пут, дуг готово седам и по деценија. Започео је у манастиру Јовање, давне 1939, уз благослов владике Николаја (Велимировића), тада епископа жичког. У лето, две године пре, упутила се из родних Сандића код Брчког, одлучна да служи само Богу. И истраје у тој служби до судњега дана.
Разговарамо, сатима, са игуманијом у салону конака. Са икона долази лице Богородице. А светлост са прозора пада на руке игуманије. Готово цео век исписан је на њима. Упркос годинама, сећа се свих догађаја који су обележили живот светиње. И њен монашки пут.
О својој одлуци да тим путем крене, прича нам:
– Било је то друго време, ни налик оном које ће нас касније погодити. У школама и црквама прослављали смо Светог Саву, како и доликује светитељу. Школска деца би, после службе у цркви, с појањем, крстовима и барјацима долазили у школу. Напред икона са светитељем. У једној руци му отворена књига. Другом благосиља. Школе су биле украшене зимзеленом и везеним пешкирима… Сва моја пажња била је окренута животу овог светитеља: кад је он оставио круну и отишао у манастир, то мора да је узвишеније од сваког, материјалног добра. Мада су моји родитељи били имућни, ја добар ђак у школи, призив је био јачи… Одлучила сам да идем у манастир. Родитељи се нашли у чуду, чуде се и моји, браћа и сестре. Било нас је осморо. Кад је тако, мајка ми каже на испраћају: „Жива цркву не напуштај. Ако се предомислиш, нећеш имати где да се вратиш.“
Са тек осамнаестогодишњом Петром Божић (то је световно име игуманије) из Сандића пут манстира кренула је и њена рођена сестра. И сестра од тетке. У раму између детињства и младости Петра Божић је оставила своје ђачке књиге. Стихове Десанке Максимовић и Милице Стојадиновић.
– Кренуле смо у Жичу на Велики сабор – живо се сећа мати Февронија – нас три, пешке до Лознице. Воловска кола вуку нам ствари. Ми идемо и певамо. У Лозници смо преноћиле, а одатле, опет пешке, до Ваљева, Чачка, па у Жичу. Кад смо стигле, развијемо ми наше барјаке, певамо. Народ гледа. Ту је владика Николај. Кажемо му: „Преосвећени, ми смо дошле да останемо.“ „Сигурно?“, пита нас. „Сигурно“, одговарам, као најстарија.
Владика Николај их је послао у манастир Јовање, у клисуру између Овчара и Каблара да ту сачекају монашки постриг.
– Дуго смо чекале да нас замонаши, али нисмо дочекале. Владику Николаја, кад се заратио, Немци су затворили у манастир Рачу, па у Војловицу. Тамо су га, све време, под пушкама чували. После га спровели у злогласни Дахау. Преживео је, али је умро у туђини. Жалосно је што се за живота због комуниста није могао вратити у Србију. Кад су му враћене мошти у родни Лелић, народ му је одао признање за све муке.
Јовање. Нимик код Пожаревца. Манастир на Озрену па Тавна, код Бијељине. Година 1957.
Ново време. Нова, комунистичка власт, цркву жигоше „опијумом за народ“. Свештенство и монаштво прогања. Манастири одолевају, „боримо се како тако, а у срце удара да су нам Светог Саву протерали из школе“.
– Шапућемо ми о томе у Тавни, кад стиже вест да је Пећкој патријаршији потребно сестринство – казује мати Февронија. – Нас седам: моје сестре и још четири монахиње шаљу у Пећ. Кажу нам: патријарх Викентије је тако одлучио. Радост срца ме носи. Пећка патријаршија је древни трон српских патријарха и светитеља, говорим себи. А мислим, и народ је ваљда, тога свестан. Ко је размишљао да ћемо се одмах сударити са невољом.
Кад су дошле у Пећку Патријаршију „устали комунисти, одборници у граду, старији људи“…
– Кажу, Патријаршија има да буде музеј. Не треба црква, више! У чуду сам се нашла. А онда су се, ваљда, изговарали… Ово никад није био женски манастир…
Нико монахиње није питао од чега и како ће да живе. А мало ко руку да пружи.
– Патријарх Викентије каже одборницима да они пренесу свима онима што се буне: ви од данас немате ништа са сестринством. Ако хоћете да дођете у манастир, дођите. Молите се Богу. Ако нећете… Како хоћете.
Седам монахиња тако су саме почеле да враћају живот манастиру.
– А ничега нема, кућа празна. Прокишњавају и црква и конак. У порти неколико српских породица. Ту живе. О манастиру се брину једна старица и један калуђер. Туга једна. И грех наш, велики… Ми устајемо у три ујутро. Радимо до мрклог мрака. Трчимо на све стране. Градимо и подижемо дом. Сунце не би могло да нас види да спавамо. Напабирчимо, па купимо кола и волове. После, коња и таљиге. Па, два коња и шпедитер… Виде људи, радимо. Почеше полако да долазе. Доносе понешто.
– Кућа је почела да се пуни, али прокишњава. Убрзо, упутим се ја у Приштину. У Завод за заштиту споменика културе. Питам: хоћете ли ви да помогнете да се Патријаршија од влаге не уруши? Ћуте, они, ћуте, гледају у мене… Прозборише, некако: да вам прво покријемо конак или цркву? Кажем: цркву да не болује, а ми ћемо се сналазити.
Четири и по деценије од тада, Пећка патријаршија, стожер вере свом народу, поново болује. Болује осаму у својој логорској свакодневици. И страхује шта ће донети дани који долазе.
– Најављују нам – каже игуманија – да ће повући војску од манастира. А довести косовску полицију да нас чува. Кажу: једног Србина, једног Шиптара, Турчина и Циганина. И, то да доживим.
Покајање и признање
Имали смо ми, несложни, од кога да учимо и према чијим беседама да се владамо – говори игуманија. – А да ли смо? Свако од нас зна одговор, само до признања и покајања стижемо касно, кад изгубиш тело, а ниси спасао душу своју. У Жичи сам први пут чула владику Николаја како беседи: „Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора? Једе хлеб загорчан сузама и пакошћу? Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.“
Раздор и неслога
Посилили смо се. Погордили. Уздигли се изнад Свевишњег. Почели да обожавамо само себе. Пали и душом и телом. Да нисмо, не бисмо били завађени и разједињени као пре Светог Саве. Али не треба да клонемо духом у вери у Бога. И не малаксамо у нади у Христа. Сваком ко у манастир дође, понављам оно што је патријарх Викентије рекао народу: молите се Богу, ако хоћете. Ако нећете, а ви… Како хоћете.
ПАТРИЈАРХА ШАМАРАЛИ ШИПТАРИ
Игуманија Пећке патријаршије, о сећањима на епископа рашко-призренског, касније патријарха Павла, као и његову борбу за истину о страдању Срба на Косову и Метохији.
Када је игуманија Февронија, 1957. године, са сестринством дошла у Пећку патријаршију и преузела бригу да се „кућа кући“, у исто време за епископа рашко-призренског постављен је владика Павле, касније 44. по реду патријарх српски. Са вешћу о постављењу вратиле су јој се слике из манастира Јовање, где је замонашена.
– Павле је био у Благовештењу, а то је на неки километар од Јовања – сећа се. – Дође он, попне се на јабуку. Бере и ћути. Кад напуни корпу, прву изаспе сестринству. Другу за народ који долази. Тек трећу носи са собом. Ни помислила нисам да ћемо га овде дочекивати као нашег патријарха.
Избор је обављен почетком децембра 1990. године, када је на трону Светог Саве Павле наследио патријарха Германа.
– Јавља ми се ђакон Тома из Београда, из Патријаршије. Вели: „Знаш ли ко је сада патријарх?“ „Одкуд ћу знати?!“ А он ће: „Павле, Павле!“ Е, кажем: ви ћете њега појести за три године… Добро је да нисам била у праву.
Није бележила колико је пута долазио после устоличења.
– Мало, мало, па ето га. – Само се створи на капији. Сам. Возом долазио, у почетку. После, аутобусом. Жалост ме обузела кад је по Видовдану, деведесет девете, из Грачанице стигао у пратњи стране војске. Народ га, несрећан, овде дочекао. Порта пуна, а тишина као да никог нема. Нико га ништа није питао. И шта да га питају… Они иду, а он дошао.
Обилазио је, у том дану, страдалу Метохију. Спаљене цркве и манастире. Порушене. Кад се вратио, реч није проговорио. После вечерње службе, остао је дуго у манастирској цркви. Те ноћи ни трунке није заспао.
Ни игуманија га ништа није питала. Само две недеље пре Видовдана, разговарали су дуго, у истом салону конака у коме данас бележимо ово казивање.
– Питам га: побогу Деда (тако смо га у Патријаршији звали), што Слободан потписа оно зло у Куманову? „Морао је“, каже. „Запретили су да ће нам све живо на земљи побити…“ Отело ми се, гласно: ионако ће нас побити. Није ми на то ништа одговорио.
Сећа се мати Февронија да је волео да дође у манастир, посебно зими, за Божић. Остане неколико дана.
– Окупи сестринство и учи их певању. Две из Грачанице, две из Девича, Јулијана и Анастасија, четири одавде. Вежба с њима осмогласник. После оде у своју собу, у конаку. Чита… Пише… Ујутро, пре звона, ето га у капелу. Кад сестра оде да му поспреми кревет, види да је он у столици дремнуо.
Такав је био, прича игуманија, и док је био епископ. Током његових готово тридесет и четири године епископског стажа, многе су недаће за цркву и народ заједно носили и решавали. Често се то бреме сваљивало само на њихова леђа.
– Било је то време национализације, одузимања имања манастирима и црквама. Њиве и шуме, све оно што је кроз векове стицано или на поклон добијано… Од чега се не само живело и прехрањивало, него и народ сачувао – одједном је усахло. С једне стране, држава одузима. С друге, што је претекло, отимају Шиптари. Имање да и прежалиш, а кад насрну на цркву. На монахиње. На децу… То је болно.
Стално јој се враћа у сећање дан када се, једном, епископ Павле вратио из Девича. Био је потресен.
– Испричао је да су Шиптари дванаестогодишњу девојчицу отели из манастира Девич, у коме је подизана од своје пете године.
У Београд је одмах послао извештај. Тешко му је било што никакав одговор није добио. Кад је поново нападнут Девич, а мати Параскеви пребили руку, опљачкали манастир, отели што се отети могло, поново је писао – горе.
Овога пута није остао без одговора. Али ни то није било довољно да се заустави насиље. Све је опет забашурено.
Ни нашим људима, Србима, који су били у власти на Косову и Метохији није одговарало да се зна да овде много тога није у реду.
Чак су га упозоравали да припази шта у Београд јавља. Тако су се осилили и они што су, после, насртали на Патријаршију, па су запалили патријаршијски конак. Умало манастир да нам жив, у ватри, изгори. Не жели игуманија да именује никога. Избегава да именује народ из чијих су редова изгредници. Каже, нису сви исти. Не жели ни о политици, мада вести продиру и преко манастирских зидина. Политика је ова наша црнина, каже нам. Додаје да у сваком народу има кукоља: као што међу нама има лоших и међу њима има добрих. Али онај „куси“ не да житу да се усправи.
– Е, тај кукољ њихов препречио је пут патријарху, кад се враћао из Дренице. Један од њих ошамарио га је, нису му заборавили што је говорио истину о њиховим злоделима, причао нам је кад је дошао у Патријаршију. Питам га, шта си му рекао? Одговорио ми је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу – шта да му кажем, ошамарио си себе, ниси мене. Ко удари на истину, она ће му се осветити. И за себе. И за све своје.
Храбро носи свој крст
Игуманија пећка, Февронија, била је на устоличењу три патријарха. Германа и Павла у Саборној цркви, у Београду, а Иринеја, садашњег српског првоархијереја – у Пећкој патријаршији. – Када је Иринеј рукоположен у Саборној цркви, здравље ме нагло на путу према Београду издало – прича. – Завршила сам у болници. Сутрадан, ето новог патријарха, да ме посети. Кажем му: храбро носи свој крст, а он: жива ти мени и здрава била.
Рана и радост Патријарха Германа
Колико је било тешко нама на Косову и Метохији, толико је било тешко и патријарху Герману, коме су у комунизму биле везане руке – говори игуманија. – С друге стране, приговарано му је да је попустљив према властима. А ја знам да се сналазио, мудро у том, тешком времену. Говорио је, кад год би дошао овде: иди мудро, не погини лудо. Раскол и одвајање македонске цркве, била је његова велика рана, а радост, када се изборио да се наставе радови на храму Светог Саве. Молитвени простори светиње насилно су били претворени у магацине. И аутобуске гараже.
ПОКАЈНИЦИ И ПРЕДСЕДНИЦИ
Тито даровао звоник, Милошевић осам рибњака. Тадић, за празнике, углавном остајао и на служби.
Свака власт, ако није у складу са Богом и народом, зна да се изопачи. Да буде опасна. А како су се наше понашале и понашају, није на мени да о томе судим. Дела или недела иза сваког од нас остају. Она о нама говоре. И о нама суде – одговорила је игуманија пећка, Февронија, када смо је питали коју власт понајвише памти, као тај склад „између земље и неба“.
– Послератна, комунистичка власт нас је анатемисала. А Тито је овде био два пута. Први пут, са Јованком, почетком 1967. године. Да, да… Тада су били. (Шиптарима је тада обећао аутономију, прим. аут.) Подизале смо звоник. Није га било када смо дошле, а како ће светиња без звоника и звона. Како да се огласи? Не знам да ли су Титу у Приштини пренели да сам им ја тамо банула, тражила да нам помогну око радова на звонику. Они одуговлачили. Повуци, потегни… Да ли ће доћи неко из Завода или неће… Ми решимо: вала ћемо саме да га подигнемо. Тих дана су Тито и Јованка дошли. И у цркву су улазили. Пратили су их овдашњи политичари. Показивали им цркву, фреске, иконе. После су даровали звоник. Дали сто хиљада динара. Други пут Тито је дошао после неколико година. Сам. Није улазио у цркву.
– Питала сам касније патријарха Германа шта мисли зашто је Тито долазио у Патријаршију. Одговорио ми је без размишљања: свакоме се, једном, отворе врата на путу покајања. Исто сам питање поставила и патријарху Павлу, када је долазио Слободан (Милошевић). И добила исти одговор.
Година 1968. Букнуле су демонстрације косовских Шиптара. Циљ је био да се убрза обећана аутономија. Она им је и фактички дата 1974. године. У међувремену, уследили су страшни напади и притисци на српску цркву и њен народ. Црквени живот, под бременом тешкоћа, заоденуо се у мук.
Игуманија се сећа да је патријарх Герман упутио писмо Титу у коме га моли да се зауставе напади на цркву и мало имовине што јој је остављено на Косову и Метохији.
– Молио је патријарх да се заустави сеча шума на имању Девича и Гориоча. Рушење споменика у Витини. Каменовање манастира, напади на монаштво и народ, и то секирама. Баш тих година, после првих најжешћих напада, почеле су и сеобе нашег народа.
На одговор са Дедиња није се дуго чекало. Тито је после неколико дана одговорио. Обећао је да ће учинити све да се спрече напади, заштите животи и имања.
– Али од обећања није било ништа – сећа се игуманија. Негде је закочило. А где? У нашој српској влади (Извршно веће Србије). Ту је прослеђено писмо са Дедиња, али и затворене очи пред српским невољама. Комунисти одлучили тако. Да се не квари братство и јединство, па је све забашурено. Братство и јединство, то јесте лепа парола, али нетачна. Да сам ја знала за то писмо, питала бих Тита где је оно и ко га је лично забашурио. А напади не престају. Али, нисам знала.
Патријарх Герман је мени и епископу (Павлу) све то испричао на Видовдан, после оног великог народног окупљања на Газиместану (1989). Вратио се овде, где је заседао Свети архијерејски сабор, да заврше седницу. Признао нам је патријарх, тада, да је веровао како ће се зулумима, после Титовог обећања, стати на пут. Био сам наиван, казао је, издали су нас комунисти, наши Срби. Заборавили да су дужни да свом народу чувају понос и достојанство.
Слободан Милошевић није са патријархом Германом, са Газиместана, дошао у Патријаршију, после чувеног видовданског митинга. Дошао је девет година, касније. Тада су се над Косовом надвили оловни облаци нове, овог пута оружане побуне.
– Рекли су нам да ће доћи да посети Патријаршију и ја сам га дочекала на капији испред порте – враћа слику сусрета игуманија. Јесен је била, леп дан. Каже Слободан – добар дан. Пружа руку. Срдачан. Пита ме, одмах: Како је? Како живите? Кажем: Добро, хвала Богу. А, он ће: Сви вичу, зло, а ти – добро је. Шта ћу, шта има да се жалим, мислим сама у себи… Ушао је у цркву, у конак. Сео, ево ту (показује руком у врх стола). Пита: Шта вам је најпотребније? У неколико реченица испричам да ми у манастиру не трошимо месо, па би било добро када би нам држава помогла барем један рибњак да имамо.
– Све то што ја говорим пише један његов сарадник… Дошла зима, а отоплило као да је пролеће… Заборавиле ми на рибњак. Кад, ето ти мајстора. Не један, осам рибњака су нам направили! Ако ме питате, јесам ли веровала? Нисам… Али верујем да у сваком човеку има толико добра да би се на њему могао подићи рај. Као што има и довољно зла да се створи пакао.
Ако се стуб поткопа
Кад год би ишао у Дечане, Борис Тадић је долазио и у Патријаршију. Задржавао се кратко уколико није какав празник. За празнике је остајао и на служби. – Сећам се последњег сусрета и разговора с њим, кад је долазио као председник. Рекао је баш овако: Мати, жао ми је што је неслога међу владикама. Није добро да се односи у цркви поремете. Да се и тај стуб поткопа. Тако ми је рекао.
Право сам га у очи гледала
Док је Слободан (Милошевић) долазио манастиру, у глави ми је стално била прича патријарха Павла како је ишао код њега, почетком деведесетих и молио га да цркви врати земљу. Посебно у Метохији. Па, кад смо сели овде, ја га питам: – Што, Слободане, не врати земљу цркви? Да си вратио, другачије би се, можда, ми носили с невољама. Гледала сам га право у очи. И он мене. Одговорио је: И то ћемо да решимо.
ЗАПАЛИЛИ СУ НАС ЖИВИ ДА ИЗГОРИМО
Игуманија Пећке патријаршије, о непознатим догађајима из живота светиње и свом монашком путу. Шиптари подметнули пожар. Мени су говорили: Потпиши да сте се саме запалиле.
У живим сликама страдања Пећке патријаршије, старешина овог манастира више од пола века, игуманија Февронија, покреће једну. С њом живи, као са живом раном. Ону из 16. марта, 1981. године.
Сећање…
– Запалише нам конак, неки Шиптари, несреће једне – каже нам. – А ти треба да ћутиш, као да се ништа није десило. Молила сам се Богу да се опаки језик ћутања кад-тад развеже. И, то сам доживела. Али, то ни за трунку није ублажило моју тугу.
Неколико дана пре пожара, милиција је забранила Сабор у Патријаршији. Традиционално окупљање на Велику недељу, уочи васкршњег поста. Игуманији је објашњено, нека се овога пута не окупља народ, због демонстрација у Приштини. Вест о забрани Сабора упућена је и верницима.
Сећање…
– Тужно је да је тог дана порта била скоро празна. А претходних година, иглу да си бацио, не би имала где да падне. Црква пуна. Отац Десимир, тада свештеник наш, причешћивао је до поднева. Толико је било људи. После службе и причешћа кренемо у литију са иконом мајке Божије. У попрти се играло и певало. По три кола се уплету. Народ донео и ручне радове на продају. Весеље било до касно у ноћ.
– Обрадовали смо се када су нам после вечерње (службе) дошли из Девича игуманија Параскева, отац Дамаскин, професор Богословије у Призрену… Ђорђе Ковић и монахиња Јустина. Дамаскин је био на путу за Вучитрн, кренуо на Духовну академију. Божија промисао их овде довела. Само Божја промисао! И задржала их код нас током ноћи.
У зору, прича игуманија, букнуо је пожар. Прво на плафону гостинске собе у конаку, у којој је заноћио Ђорђе.
– Горимо, има ли кога? – викао је и лупао у врата.
Имао је муку са видом, па је тетурао од зида до зида. Параскева виче: Шта ти је Ђорђе, човече? Он понавља: Горимо, горимо! Сви смо у трену већ на ногама.
За неколико минута пламен је захватио скоро цео кров старог конака. И део новог, који је био у изградњи.
– Гасимо ватру, а она све више обузима – сећа се мати Февронија. – Свако доприноси да је зауставимо. И Параскева, Дамаскин, Ђорђе, сво сестринство… Долетели и наши људи из пећке болнице. И свештеници, Станко и Радоман. Нико не мисли на живот, спасавамо ризницу која је била у конаку. Рукописне књиге и друго што је сведок векова наших. Долази, у неко доба, и ватрогасна. Како они упру црево за гашење, ватра се још више разбукти. Видим ја, они је распирују. У другој цистерни воде нема ни до пола. Прикључите је, људи, на наше чесме, кажем ватрогасцима. А као да нисам ништа рекла. Пожар је харао.
Стари конак Пећке патријаршије је потпуно изгорео у овом пожару.
– Запаљен је, запаљен – каже игуманија. – Говорила сам то и онда када су од мене тражили да потпишем изјаву, признам, како смо ми конак саме запалиле. Како бисмо саме своју кућу запалиле, коју смо тако дуго кућиле. Кажу: ћути, да те Бистрица не однесе. У Патријаршији се, истог дана окупио народ. Узнемирен. Потресен. Зову нас у своје куће да у њима коначимо. Неке монахиње прихватају позив. Друге се савиле под ведро небо. Нема мира у туђој кући, на туђем прагу кад је твој запаљен. Био је то за нас велики ударац. И велики бол.
– Сви знамо да је ватра убачена споља, а власт говори да није. Кажу после, кад нису од нас добили потпис, да је пожар избио због неисправних каблова за струју… Онда да се димњак запалио… Али, заклела се земља рају… Патријарх Герман нам је, овде, на свом последњем путу, испричао да му је један наш човек, Србин у власти, признао да је пожар подметнут. Али се то тада морало сакрити. Народ је знао, кажем патријарху, џаба су крили. Знао сам и ја, рекао је, али није вредело ништа што сам се борио да то и докажем. Молимо се Богу, да они који дођу после нас ову истину не забораве. Ето, то сам чула од патријарха Германа. Несрећа је, велика несрећа што не памтимо. Ако опраштамо, то је хришћански. Да заборављамо… То не смемо.
Ћутање и лаж
Када су нам запалили манастир, и када су у том пожару изгорели конаци, резиденција патријарха, складишта, магацини… Када је то све горело, као да смо и ми, у тој ватри гореле. То је било као смрт. Она је трајала дуго. У лажима. У ћутању. У неправди.
Недело, на видело
У Јеванђељу, по Луци, овако пише: нема ништа тајно и сакривено, што се једном неће дознати и на видело изаћи – говори мати игуманија. – Тако је и ово недело изашло на видело. Ми смо се у немоћи уздале у помоћ Христову. Речи његовог апостола да се „сила моја у немоћи показује“, снажиле су наш останак у Патријаршији. И народ који се после сабрао око ове светиње у свакој помоћи охрабривао нас је. Ко је тада слутио да има и од горег – горе. Има… А то је ово, данас.
НАРОД ОДЛАЗИ, ЈА ВАПИМ – ОСТАНИТЕ!
Кад су дошли да носе своје мртве, занемела сам. Ми живе светињу не напуштамо па шта Бог да.
Ни у најцрњим бригама нисам могла да помислим да ће наш народ у Метохији погодити таква судбина, да ће га пожелети земља, светиња. Кућа његова. Да ће му остати њива пуста од стопа, испод којих му извукоше читаве векове. А, ево, за несрећу, тако је.
Година 1999. Јун…
– Пуна порта, као око. Дошли људи да се поздраве са манастиром. Све живо јеца. Молим их, не идите. Кажу, вратићемо се. Док се ово смири, ето нас. На капији, доле, говорим поново: останите овде, док се не смири. Плачем. Али вести, које стижу, све црња од црње, убрзале су наш растанак. Никад горег зла. Одлази војска. Читаве колоне. За њом народ. Војска нам оставља лекове. Шта ће нам лекови, кад ви не остајете. Сестринство скамењено. Мати, шта ће с нама бити, нека од њих је упитала… Шта буде са мном и с вама ће, ето, то ће бити.
– Одлучила сам да останемо. Захвална Богу и нашој цркви, што ми се срце није збунило и уплашило. Сад, кад помислим… Да смо кренуле у тај несрећни збег, не бих издржала ни до Ђураковца. Ма, ни до капије.
Патријаршија, место поклоњења, у првим данима егзодуса српском народу је постала уточиште и лечилиште. За сваку рану.
– Није било сата, а да неко овде не потражи спас. Није било оног ко није дошао, а да није донео вест о страдању. Своје породице, рођака, комшија. Једни кажу: војска Шиптара убија и пали редом све што је српско. Гори цела Метохија. Митрополит (Амфилохије) и владика (Атанасије) иду у Бело Поље. Спасавају живе. Сахрањују мртве. Читају опела. Марицу Мирић, убијену и унакажену девојку сахранили смо на патријаршијском гробљу. Били су то дани налик паклу.
Година 2002. Јануар…
– Година и по прошла, народ се не враћа на своје. И нема где. Долази у Патријаршију, а одатле кријући се до својих некадашњих кућа. Враћа се огорчен. Ја их поново застајкујем. Имате кућу, Патријаршија је кућа свију нас.
– За Божић нам дошао патријарх (Павле), служио литургију. Причам му како сам пред онај рат пошла у манастир и како ми је мајка рекла: жива цркву не напуштај. А он ће: знаш ли колико пута си то испричала? Хтедох да кажем, мислила сам да те питам, докле ће ово зло да траје? Онда сам се сетила да је као епископ једном говорио: изгледа ми да је већ записно да Косово и Метохија не буду српски. Тако сам заћутала.
Пролеће, 2004. Март…
– Седамнаестог, поподне, крену хајка на нас. Из шума према манастиру. Из града, према капији. Одозго, с пута, бацају камење, вичу. Свашта вичу… А све младо, снажно. Италијани били оштри. Не дају им да приђу. Добро су нас чували. И сачували… Увече зову из Патријаршије у Београду. И тамо су у бригама. Кажем им, не брините, тешкоће су нас ојачале и све борбе на нашем духовном утврђењу. После, када се зло стишало, прионуле смо да се утврди зид око манастира. Дозида. Подигне капија на скретању с пута. Ударе шиљци на бетонску ограду. Али Шиптари се буне. Не дају да се ограђујемо. Попустили су кад су их притисли ови из међународне управе.
Зима, 2008, фебруар…
– Ударили Шиптари у Пећи, у прославу. Добили државу. Харитина и ја, после неколико дана, идемо у посету нашем Деди (патријарху Павлу на ВМА). Затекли смо га са Молитвеником на прсима. Свега је био свестан, али шта је могао у својој болести и старости.
Лето, 2008, август…
– Некаква туга, отуд са капије. Седморо, осморо људи – иде. Носе крст. Ја боље погледам, није нов. Мати, каже овај што га носи, ми селимо нашег сина из пећког гробља. Сахранићемо га тамо где смо ми. У миру да почива. Па, оставили бисмо крст у патријаршијском гробљу, ако може. Може, једва говорим, мучим се да не заплачем. После нешто мислим, можда је овај крст, што остављају, знак да ће се једном вратити. Они, или неко њихов.
2013. године, јулских дана, у Патријаршији…
– Опет ме питају: Шта ће са нама сада бити? Ја опет исто: Откуд ја знам. Знам само да цркву живе не напуштамо. Ни змељу, Косово наше. А неће ни Бог нас напустити.
Да се Срби покају и врате
Свети владика Николај је рекао: ако се Срби покају и врате својој цркви, једна мала група може да промени свет. Али онај „куси“ не да. Врти и окреће на своју страну.
Треба нам нада
Да ли ћу дочекати дан да се савлада ова трагедија? Да се у Пећ врате Срби који су овде од давнина живели? Вазда је било тешкоћа, али је било и више наде. Ја се молим, верујем и надам да ће се и ове невоље превазићи.
Новости
РАЗЛОГ СВЕГА ЈЕ СРПСККА НЕСЛОГА