Кад прочитате овај текст, пожелећете да и ваш син иде у војску!

За разлику од правог живота, у војсци ти се не исплати да будеш нитков. Није практично. Нико неће да ти носи веш на прање, нико неће да седи поред тебе на ручку, нико неће да те части пивом у кантини.

63-padobranska

Дозволите да вам се обратим: Служење војног рока од 12 месеци била је најбоља ствар која ми се десила у животу.

Неки ће да пљују овај текст, али све у њему је истина.

Служење војног рока прво је била велика част, па велика обавеза, па на крају велики „смор“. Тако су га доживљавале генерације које су служиле три године, две године, годину и по, 12 месеци… Све док нису укинули обавезно служење војске. „Коначно“, повикали су. „Шта ће то мом детету“, говорили су неки новопечени родитељи.

Ја сам био међу последњима који су служили обавезни војни рок од 12 месеци. Покушаћу да вас убедим у оно у шта дубоко верујем: Обавезни војни рок је добра ствар, како за момке који га служе, тако и за њихове најмилије, али и за државу у којој живимо. Ону коју још мало ко с поносом у срцу назива „отаџбина“.

Бићу кратак, искористићу неке слике које ми се мотају по глави, „снимљене“ у Новом Саду, нешто после бомбардовања.

Патриотизам

Први дан у касарни и буђење у 5.30. Изводе нас онако чупаве, необријане, мекане и размажене. Постројавају нас на писти. Тишина, ветар, кишица. Децембарски мрак. Пред нас излази старији водник Лазић, здепасти антипатични лик који је прошао пакао на Косову. Касније сам заволео тог човека. Доживео је велику породичну трагедију. Заплакао бих због тога што му се десило. Да нисам био у војсци.

Окрећу нас на праву страну. Појма ми немамо. Ни куда гледамо, ни коме служимо, ни којој застави се клањамо. Један војник иступа из строја, прилази некаквом стубу. Почиње некаква траљава музика. Полако капирам да је то химна. Војник диже заставу. „Који је бре ово к*рац? Какво смарање, па неће ваљда годину дана овако са овим глупостима“, питам се, као и десеторица „гуштера“ поред мене.

Дванаест месеци касније. Стојим на последњем дизању заставе. Срце ми је пуно поноса, љубави према отаџбини, химну доживљавам као део себе. Срцем је слушам. Убио бих за ту заставу, дао бих и живот. Застава и химна су веће од мене. Волећи и штитећи њих, волим и штитим своју будућу децу. Враћам дуг својим прецима. Схватам то као што никад пре и после нисам схватао. Прађед и чукунђед су се борили на Мојковцу, гинули су због тога. Да нису, они и други, не би било ни мене, ни ове државе у којој живим. Колико сам велико и незахвално ђубре био, док нисам научио шта значе речи „патриотизам“ и „отаџбина“.

Добро, помогли су томе и они који су их девалвирали деведесетих. Они који су пљачкали у то име, који су убијали па износили телевизоре и фрижидере. Они су убили патриотизам у Србији. Али то није изговор, ниједном од нас.

Знам, рећи ћете да кењам претерано, али тако сам се осећао тог децембра. Тај осећај био је нешто најискреније и најплеменитије што сам у себи имао целог живота. Свидело се то вама или не. Свидело се то мени или не.

Здравље

У војску сам дошао размажен, млитав, неозбиљан и нарушеног менталног и физичког здравља. Или, како сам ја то у то време звао, „супер сам се зезао, блејање, пиво, видео игрице, хамбургери“. Другог дана су нас одвели да трчимо. 400 метара, полако. Душу сам испустио. Као и сви децембарци.

Кроз недељу дана трчао сам, полако, 400 метара без проблема. Кроз месец дана трчао сам километар за три и по минута. У августу сам трчао 5 километара у пуној опреми, прилично брзо, по било ком стандарду, без много напора. На плус 40. Јебени Нови Сад у августу. Док сам трчао, иза мене је трчао мој вод (био сам десетар, држао сам им обуку). Викао сам на њих, бабе из Београда и Новог Сада које су исто волеле „зезање и блеју“. „Ајде бре, м*јку вам ј*бем“, „ајде бабе, ајде ј*бо вас ко вас направи“, урлао сам. Неки од дечака би се успротивили, неки би скоро заплакали, неки би ме псовали у себи, неки би трчали док не поцрвене као паприке.

Кроз три месеца, тројица су била бржа и издржљивија од мене. Сјебало ме пиво у кантини. А сви су били спремнији него икад пре у животу. Боље су се осећали него икад у животу. Никад их девојке нису гледале тако лепо, кад изађу у град.

Свако од њих ме барем једном частио тим пивом у кантини. Свако у своје време, свако кад је схватио да су псовке које сам сипао биле најбоља ствар коју је неко урадио за њих. Позив за буђење из одвратног, млитавог и бескорисног „блејања“ и „уживања“. Иницијација у прави живот, излазак из Матрикса.

Поента: Кад сам изашао из војске, био сам најздравији што сам икад био у животу. Као и моји војници. Као и моји десетари, пре нас. Могао сам све. Осећао сам живот, осећао сам моћ. А с њом и одговорност за свој живот, за животе других. За ону отаџбину коју сам поменуо горе.

Рад

Вероватно највећи шок који сам доживео у војсци био је одлазак на физички рад. Сређивали смо круг касарне код манастира Крушедол. Лопате, крампови, грабуље, ашовчићи… Али не за све војнике. Само за неке. Остали, шаторска крила у руке и скупљај отпад. Они за које нема шаторских – чупај рукама коров. И тако осам сати. До ручка, који је био ризи-бизи у конзерви из 1968.

Испочетка сам мислио, као и сваки од мојих класића, да је овакав физички рад, на почетку 21. века, велика и опасна глупост. Да ничему не служи, и да је знак да нам је држава у к*рцу. Што сам више радио, осећао сам да је то најбоља ствар која ми се десила у животу. Осећао сам снагу, крв како ми кључа, задовољство кад видим плодове свог рада, понос што сам нешто урадио са својих 10 прстију. Мишићи, који су толико дуго служили празној задовољштини, коначно су употребљени за нешто истински корисно. Срце, тако дуго завођено сенкама лажног уживања, коначно је прокуцало слободно.

Знам да сад поново мислите да к*њам, али свака ова реч је искрена и из срца. А они међу вама који мисле тако, шта да вам кажем… Треба вам 12 месеци у војсци да укапирате.

Истина

У војсци је све истина. Има вас 20 у чети, треба да преместите 16 тона угља са једног места на друго. Забушавање? Може. Али, за разлику од стварног живота, у војсци за забушанте нема милости. Ако нећеш да пребацујеш угаљ, ако фолираш, сви ће да знају да ниси ни за ону ствар, да си нитков који ће да прода другове за боранију, да човек не може да се поузда у тебе.

А за разлику од правог живота, у војсци ти се не исплати да будеш нитков. Није практично. Нико неће да ти носи веш на прање, нико неће да седи поред тебе на ручку, нико неће да те части пивом у кантини.

И ту научиш животну лекцију која се зове „не исплати се бити нитков“. Повезано са овим, што више момака иде у војску, и одслужи је на прави начин, то мање ниткова има на улицама. Међу радницима. Директорима. Лекарима. Политичарима.

Воља

Била је та једна рупа, коју смо звали Рупа, у којој смо имали борбену обуку. Копали ровове, бацали бомбе, пуцали, све то. На крају, кад бисмо сви били истрошени и исцеђени, кад смо сви мислили само на кревет и мензу, уследила би команда „јуриш“. Трчиш, с пушком у рукама, уз једно брдо, највише у Рупи, и вичеш, колико год јако можеш, „УРАААА!!!“

И сви, ма колико бесмислено све то било, су се трудили да буду први на врху брда. Једном се и мени то десило. Био сам први. Двојицу сам гурнуо низ падину, грабио сам рукама и ногама по блату, срце ми је искакало из груди, пушка је била сва у глибу.

Ништа ми више у животу, од тог момента, није било тешко. Стајао сам тамо на Врху. То је био Врх света.

Спремност

Неће више бити рата? Па ок, вероватно неће. А сад се запитајте: да ли вам ово говори ваша нада или ваш разум? Има нас 7 и по милијарди, готово смо истрошили резерве нафте, која нам омогућава да имамо све што имамо. Готово смо истрошили резерве воде. Научници кажу да је почело пето велико изумирање животиња и биљки. Ресурса је све мање, људи све више. Ово је истина. Размислите. Ја се први надам да неће више бити ратова.

А ако ипак дође до рата, запитајте се: Да ли бисте волели да знате како да пуцате из пушке, како да је расклопите и склопите, како да је чистите, да копате ров, да користите прибор за ситне поправке, да имате добру физичку кондицију, да брзо реагујете у тешким условима…

Размислите. Рата можда неће бити док смо ми живи. Али после… После нас остаће наша деца. Неки од њих ће бити вукови, а неки овце. То је несрећна законитост живота, откад живот постоји.

Размислите.

На крају, мојим старешинама: Триксу, Јоји, Орељу, Тривуну, Лази, Марину, Стојанову, Зеки, Ђури, Врани и другима… Долазио сам пре неколико дана да вам донесем Векију, али затекао сам празну касарну. Јебига. Хоћу само да вам кажем – хвала вам што сте од мене и мојих другова направили боље људе. Ваше занимање је најчасније које постоји у овој Србији.

 

Извор: Телеграф




32 коментара

  1. Guri

    Svaka cast na tekstu i verujem da ce se svako ko je odslzusio vojni rok pronaci u ovoj prici i ja sam otisao u vojsku kao klinac koji je recimo malo toga cenio u zivotu a izasao sam kao zrela osoba za tih 6 meseci sam mnogo toga naucio kako funkcionise u zivotu

  2. Jovke Surla

    Nema boljeg teksta… Sluzio sam 6 meseci i nekoliko godina kasnije radio u PT bataljonu Sokolovi… U zivotu nisam upoznao toliko cestitih i iskrenih ljudi.. To je moja porodica, to su moja braca.

    ,,Stajao sam tamo na vrhu. To je bio vrh sveta.“
    Moj poslednji teren u toj jedinici je bio na Stolovima
    bilo nas je mnogo a stena samo jedna, dosao je red na mene… Rekli su mi imam fore samo jednom da se popnem, cuo sam da se nisu popeli svi… Pomislio sam da necu uspeti i ja… Krenuo sam uz stenu i posle par minuta se popeo do vrha…… To je bio moj vrh, mislio sam da mogu da poletim… To je bio moj svet.

  3. Simic Miroslav

    Svaka cast za tekst bato. Ko nije bio nece ovo razumeti , a mene si vratio kroz celi vojni rok, kao da sam bio tamo dok sam ovo citao , jer mi se sve ovo i dogadjalo plus drugovi koji su otisli u prekomandu, pa places za njima kao suro pile. Ja sam sluzio jun ’98 – jul ’99 i osim sto se desio onaj glupi i smrdljivi “rat “ nista ne bih menjao , iskustvo je vojska, za celi zivot . Jos jednom, svaka cast za tekst!!!

  4. tdex

    DObar tekst. Bio sam pripadnik 63. padobranske brigade gde sve vojnike i oficire veže drugarstvo do smrti. To se ne može opisati – to se može samo doživeti (pitajte bilo kog padobranca). Najgluplja stvar koju je neko u ovoj državi uradio je ukidanje redovnog vojnog roka. Srbija je zemlja koja svakih 20 – 30 godina ratuje ali ne svojom voljom i treba joj neko ko će da je brani. Švajcarska je vojno neutralna država i zadnjih 200 – 300 godina nije ni jednom ratovala ali ima obavezan vojni rok od 6 meseci. Pored toga po „skidanju“ iz vojske, vojni obveznik nosi kući oružje koje je u vojsci dužio (mislim na pušku – ne na top) i svake godine mora da se odazove na vojnu vežbu od nekoliko dana. To i nama treba.

    1. 63 Pad. 2PAD-DIC 95/96 Mart

      Zao mi je samo sto ne mogu opet da sluzim. Nadao sam se aktivnoj rezervi ali izgleda nista od toga sa ovim izdajnicima na vlasti. I zao mi je samo sto ima mnogo ovih koji ne mogu da shvate celu ovu pricu. Potpuno su nas pacifikovali nasi neprijatelji uz pomoc domace bagre. Danas je sramota reci da si branio ovu nasu Srbiju. Odmah te etiketiraju, dzaba prica o vojsci u miru ili u ratu o Kosarama o Morini , kad to pomenes odmah usledi pitanje „ …bio si mobilisan ?„ a kada im kazes da padobrance niko ne zove da si sam otisao jer si znao gde kad i kako gledaju te sa nevericom, neki se i prekrste, u fazonu ja` budale majko … Ivan S.

  5. Milan

    Dragi prijatelju, hvala ti za tekst, koji je definitivno napisan od srca. Samo momci koji su sluzili vojni rok znaju sta znace ove iskrene reci. Meni je bila čast da sam odslužio vojni rok, imao sam tri prekomande, u svakoj kasarni je bilo svojstveno iskustvo. Na prvoj prekomandi smo plakali.
    Mogu da kazem da je šteta sto ne postoji obavezni vojni rok jer je to dobro za svakog muškarca i da ce po izlasku vise ceniti i voleti zivot, svoje bliznje i naravno svoju državu.
    Zivela bila Vojska Srbije i svi vojnici!

    P.S. Poseban pozdrav za Gospodina Kapetana Borisa Dobricu, iz kasarne u Leskovcu i Gospodina Poptukovnika Kostadinovica iz kasarne u Nisu.
    Živi i zdravi bili!

  6. maki car 66

    Bravo momak. Ti si bio poslednja klasa na 12 meseci a ja poslednja na 15 meseci ( avgust 85 ) i ništa ne bih menjao u tvom tekstu.
    Drnč, pasulj, rizi-bizi i riblja konzerva iz 1966.
    I 12 km marša sa šarcem, nas dvojica, uz zajebancije i bez mnogo napora. Pa posle sendvič keks Soko 8 i mleko ili hladno pivo u kantini na +40. Ko to nije probao, taj ne zna šta je pravo zadovoljstvo. I drugarstvo, prelazili smo i po 300 km da se vidimo.
    E posle je došao ovaj glupi rat i svako je otišao za svojom verom i nacijom. Nadam se dasu svi zdravo i dobro.
    Inače, nisam pristalica obaveznog služenja vojnog roka već bih povećao kvotu za dobrovoljno služenje. Uvek je bilo i biće onih pi…ca koji nisu hteli oružje a sad bi da rada u policiji,obezbeđenju… E pa, što reče Sloba jednom ,,malo morgen,,

  7. Dobrivoje-Valjevac

    Ja sam penzionisani oficir JNA i VJ. Preporucujem nasoj omladini da sto veci broj njih procita ovaj prelepi clanak.
    Upravo, sve je bilo tako, i slicno, kako u njemu autor pise.
    Jedno ogromno zivotno iskustvo, jedna velika zivotna skola…a, omladina neka razmisli o tim vrednostima…
    Kod sebe TRAJNO cuvam vise od 500 pisama i razglednica, koja su mi slali moji bivsi vojnici koje sam obucavao i vaspitavao tokom profesionalne sluzbe.
    Stizala su iz cele bivse Juge, od vojnika svih nacionalnosti…
    S vremena na vreme, uzmem da ih po ko zna koji put procitam…i kako suza da ne krene. Pitam se, gde su i sta sada rade, i jesu li svi zivi…
    To je bio zivot prepun lepote…jer radio sam sa mladim ljudima, a sa ljudima je najteze, ali, i najlepse raditi…

  8. Milos

    Ja sam apsolvent ETFa, i jedva cekam da zavrsim, da mogu kao covek da odsluzim vojni rok. Jer, kao sto kaze moj matori, ko nije za vojsku, nije ni za zene!
    Hvala na tekstu, samo je utvrdio moju zelju!!!

  9. mauzer

    Imao sam jaku zelju da upisem vojnu akademiju, da ceo zivot (ili bar te 4 godine, pa posle ko zna) provedem bas kao sto si ti ispricao, da zivim casno, od svog rada, svog znoja, da sluzim zemlji i narodu, ali bezuspesno, ne zato sto nisam spreman, vec zbog drugih faktora (citaj „vezista“), ali nakon ovog teksta samo sam opet dosao u situaciju da ne mogu ostati ravnodusan sto nisam upisao, bar se nadam da ce me vojni rok cekati, ako i to ne ukinu..veliki pozdrav

  10. Dzoni

    Secam se svega, ama bas svega, i imam neki cudan osecaj ali i prijatan, lep i prosto mi je drag svaki provedeni trenutak bez obzira koliko mi tad u tom momentu bio tezak. Da da treba to doziveti.

  11. stariji vodnik

    Svaka cast za tekst,ja tu zastavu gledam 16 godina i sve sto si napisao istina je.Nema drzave bez vojnika i obuke bez vodnika,drago mi je da ima dosta mladog sveta koji hoce da sluze vojsku,pitajte dede kako je nekada bilo,nema zenidbe dok se vojska ne odsluzi a ko nije sluzio gledali su ga kao nesposobnim!Cast je ziveti,raditi ako treba ginuti za svoje pretke,svoju decu,svoj narod CAST JE BITI BITI JEDAN Od ONIH KOJI BRANE DRZAVU,KOJI SU SPREMNI ZIVOT DA DAJU ZA OTADzBINU!POZIVAM SVE DA SLUZE VOJSKU,DA POSTANU BOLJI LJUDI,DA VIDE STA JE BITI MUSKO!

  12. Zoran G, rez. kapetan

    Bravo dečko, tako se stiču dobre navike, tako se sve postavlja zaista na svoje mesto i tako se upoznaje pravo i duboko drugarstvo u dobru i nevolji… Verujem da će i moja oba sina odslužiti dobrovoljno i steći možda najvrednije vaspitanje u životu…

  13. 12-bsd OTROV

    Bio. Video. Doziveo. Nezaboravno iskustvo, nikad bolja ekipa, nikad bolji ljudi… Sta drugo da kazem, osim da smo u kontaktu, da organizujemo povremena okupljanja i jedva cekam da se ponovo nadjemo na jednom mestu. Pozdrav OTROVI

  14. ВП8415

    Да треба поново да служим војни рок и да имам могућност да служим цивилно или у опште да не идем у војску, изабрао бих оно прво без трунке размишљања! Поздрав за сву Браћу у ма којој јединици да су служили и за све оне који ће тек да служе! 😉

  15. Џунглица

    Па овако . Прочитао сам овај текст и подсетило ме је одмах на нешто што сам преживео. Да вам кажем једну ствар, јесте у почетку тешко али та врста обуке је прављена за човека тог узраста и психофизичких способности. Успут свако Ко је здрав после три месеца војске мора да набаци кондицију да истрчи или уради нешто за одређени стандард.
    Е сад што се тиче неког дружења итд…има и тога али свега другог , свађе, понижавања, малтретирања и тако. Уосталом као у животу. Стицајем околност ја сам служио у 63′ Падобранској Бригади у Нишу. ВП 6919/3 . Да не дужим даље само нешто да објасним зашто је 63′ Падобранска најелитнија и најбоља војна формација у бившој ЈНА, ВРС … Прво тамо се иде добровољно, нико вас неће терати и присиљавати. У сваком моменту можете да тражите прекоманду. Неће вас примити ако сте лошег здравља или психички неспособни. Да би сте били примљени имате 3 лекарска прегледа. Први на регрутацији као и сви. Други кад дођете у бригаду и трећи пре почетка падобранске обуке . Ту отпадне око 30% регрута. Сами од страха пре обуке одустане још око 10%. На падобранској обуци отпадне још најмање 30% . На крају од око 120 регрута остане само око 30. Али оних правих. Који заврше обуку и скоче најмање 3 скока да добију звање ученика падобранца а после 6 добију звање војног падобранца И право да носе ознаке 63′ Бригаде. Остало само замислите каква је била обука. Ја сам са 90 кг на почетку рока спао на 75 кг.
    Најлепше од свега је кад дођете на одсуство. На глави беретка са падобранским знаком ( не звезда и титовка ) на рукавима кошуље падобранске ознаке на свакој страни по једна. На џепу кошуље падобранска значка а са друге стране на другом џепу падобранско ЗВАЊЕ. И кад такав дођем кући па можете ли замислити како су моји родитељи били поносни. Мој отац је понео моју слику на посао и частио целу фирму и све које је познавао. Мајка ! ех као свака мајка заплакала је кад ме је видела. Али да је после цео комшилук долазио на кафу и част то не морам да вам описујем.
    Скинуо сам се у марту 89′ . А после само неколико месеци прва војна вежба. Чуј вежба! Почео рат а ми у авионе и у Церкле у Сло. Па Задар, Бихаћ, Мостар. После на Косово. Јуник, Кошаре, Морина… па улазак у копнену зону безбедносзи на југу Србије. Прешево , Бујановац, Медвеђа .
    Данас нас ветеране 63′ П.Бригаде ретки поштују. Изузев оних који су нас срели или о нама чули понешто. Једно је сигурно војни рок смо прошли на најтежи могићи начин. Свако од нас је могао да одустане у било ком тренутку и да настави живот како је хтео , али није. Зашто? Е па то је тешко објаснити. Пробајте сами да одговорите.
    Ето то је укратко како сам ја прошао у ЈНА .

  16. Crnogorac

    Istinit text,kao i svi komentari….
    svega ima kao i u zivotu,samo je zivot drugaciji…ne moze covjek zivjetikao vojnik,postupati kao vojnik…jer civila je mnogo,mnogo vise…
    oni vladaju svijetom…

    ne moze covjek sad da se pogubi u emocijama, volis svoje drugove,ali vojska je institucija koja je namijenjena unistavanju neprijatelja, znaci ubijanje…a za vase neprijatelje neprijatelji ste upravo Vi sami…tako da se moze desiti,nazalost, da drug iz voda polozi zivot( kao sto se i desavalo) vrseci svoju patriotsku duznost.

    Komandant 63. Padobranske Sasa Djordjevic je poginuo na zadatku…tako da se malo previse emocija izlio ovdje!

    pozdrav!

  17. desetar popovic

    Svaka cast za text. Nije mi poznat autor ali smo sluzilu u isto vreme na istom mestu. TRANDŽAMENT , covek je bio veza a ja PVO. To bila prava kasarna kao u filmu vojnici . Sad bi voleo makar na vojnu vezbu da me pozovu.

  18. Slavisa

    Ja sam decko sa sela, ceo zivot rintao, mogu volu rep iscupati, spreman fizicki. Ovaj tekst je namenjen razmazenim maminim i tatinim sinovima, gradskoj deci, onima koji nikad teze od kasike nisu dignuli. Deca na selu nauce sve vrednosti koje je autor teksta naucio tek u vojci. Deca sa sela se od malih nogu uce postenju, marljivom radu, a uz taj rad i napreduju i fizicki i mentalno.

    Zao mi je samo sto gradska deca to tek dozive kad dodju u vojsku, kad se suoce sa disciplinom i sistemom vrednosti koje vojska gaji.

    Veliki pozdrav za moje bivsu klasu 2005, 16. MABR Ruma

  19. Александар

    КОРАЧНИЦА – СЕЛЕКТИВНА 2011

    Кишно време, стаза дуга,
    тешка мука, мога друга.
    Ех да има неко пиче,
    у забити да се миче.
    Ал’ не лези гадни враже,
    ево једне ко са страже!
    Како морал она диже,
    циљ је нама јоште ближе.
    Сутра опет иста прича,
    погрбљен сам као чича.
    Гледам брдо, оно мене,
    неда ми се да се крене.
    Велнес добри и бонжита,
    једи бато, ко те пита.
    Боле ноге, и рамена,
    што ми кукаш, ниси жена!
    Гледај право, прати стазу,
    трчи мало и по мразу.
    Стави маску, па сад плачи,
    да видимо ко је јачи.
    Узми пушку, горе руке,
    па да видиш онда муке.
    Цича зима хладан ров,
    ја кревета чујем зов.
    Падобран ми пакуј брже,
    инструктори нас прже.
    Од паковања боле прсти,
    онда скок, па се крсти.
    ГеКа ранац, муке ствара,
    на земљу ме он обара.
    Ранац више није мука,
    авионска то је бука.
    Бледо лице, хладан зној,
    ко да више нисам свој.
    Први скок и тишина,
    соко доби свога сина.

    Написао због селективне обуке за специјалне јединице коју сам прошао у 63.падб.

  20. Хранислав Кеврешан

    Све је то тачно.Слажем.Само, још када би то била српска војска ане само подружница НАТО у Србији.Мало по мало и …

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *