Још ме прогоне сенке крвника

Илеана Чура Сазданић преживела мађарску рацију у Новом Саду на данашњи дан 1942. године. Брутално су јој убили мајку и тетку, преживела јер су је злочинци пустили да оде по капут

ilena

Тог 21. јануара 1942. биле смо још у кревету када је, у шест ујутру, у наш стан у Улици краља Александра 1 у Новом Саду, хрупило шест крупних, униформисаних људи са исуканим бајонетима. Скамениле смо се од страха. Претурајући по стану, урлали су да не смемо да излазимо на улицу и да, ни случајно, не отварамо прозоре, јер ће нас све побити.

Док ово говори, глас Илеане Чуре Сазданић (84), докторке филологије, болно подрхтава. Од најстрашнијег злочина у историји Новог Сада, у којем су мађарски жандарми, за само три дана, брутално побили више од 1.300 невиних Срба и Јевреја, минуле су равно 73 године, али ожиљци на њеној души никада нису зарасли. А и како би, када је у том језивом покољу остала без игде икога.

– Било ми је тада 11 година и живела сам са мајком Надом Чуром и тетком Љубицом Димовић Сазданић. Били смо једна од најугледнијих српских породица у чијем родослову су, уз остале, и славни Јован Суботић и Михаило Полит Десанчић. Тог првог дана, жандарми нас нису дирали, само су однели нешто новца, накита и других драгоцености и, поновивши да нигде не мрдамо, отишли.

Да се напољу нешто страшно дешава, било им је сасвим јасно. Ипак, нису ни слутиле да је, на ледених 20 степени испод нуле, невина српска и јеврејска крв, потоцима, већ потекла. И да се под лед Дунава, масовно, бацају измасакрирана тела страдалника.

– Дошли су и сутрадан, 22. јануара, али су опет само претили и односили наше ствари. Нисмо, наравно, смеле ништа да питамо, нити да изађемо на улици. А онда је дошао и 23. јануар, последњи дан Рације, који ће, за моју мајку и тетку бити кобан.

novosadska racija

Тог дана, негде око 13.30, жандарми су поново упали у стан у Краља Александра, али овога пута нису тражили ствари. Дошли су по људе. Гурајући их и ударајући, истерали су Наду, Љубицу и Илеану на залеђену улицу.

– Била сам лако одевена, а напољу је било толико хладно да се дах ледио. Мама и тетка су, очајнички, молиле жандарме да ме пусте да бар обучем капут, да би, на крају, запомажући, клекле пред њих. Овима се, очигледно, журило, па су ме гурнули према улазу у зграду и ја сам схватила да могу да одем по капут.

Када се, после неколико минута, вратила, на тргу није било никога, а сат доцније из Будимпеште је стигла наредба да се Рација прекине. За Наду и Љубицу је, међутим, било касно. Мађарски жандарми су их, сазнаће то касније, одвукли на средишње место егзекуције, плажу Штранд, и дивљачки искасапили.

– Журећи да, ипак, обаве свој језиви посао, због накита су им одсекли уши и прсте. И данас видим златни прстен са плавим сафиром и брилијантима, који је на носила тетка, и мамим прстен са зеленим смарагдом који су некоме постали страшни плен.

Као и стотине других, и тела двеју жена бачена су у ледени Дунав. Никада нису пронађена. Илеана је, окамењена, у стану у Краља Александра провела наредних седам дана. Ту ју је пронашао ујак Димитрије Димовић и преузео бригу о њој. Током рата ишла је мађарску грађанску школу, где је, као и остали Срби, била само „прљави Рац“ којег свако може да понижава и малтретира.

Крајем рата ју је, вративши се из заробљеништва, усвојио теча, Љубичин муж Милорад Сазданић, чије презиме је додала сопственом. У Београду је завршила основне и магистарске студије енглеског, као стипендиста Британског савета докторирала у Енглеској, на постдокторским студијама у САД била је као стипендиста Фулбрајтове фондације… Мада је, вели, сенке крвника походе и данас, злочин чија жртва је била њена породица ипак није разорио хришћанску узвишеност њене личности.

– Никада нисам осећала мржњу према Мађарима. Када је, после рата, организована протестна шетња „У Дунав са Мађарима“, ја сам, инстинктивно, изашла из те колоне. Јер, знала сам, и знам, да нико, никада више, не сме да заврши у Дунаву. Мржњу, ипак, може да победи само љубав. Ни освета, ни мржња то не могу.

ileana

ЗАТРЛИ ИХ И У ЧУРУГУ

Поред Наде и Љубице, у мађарском покољу у јужној Бачкој је страдало још 14 Илеаниних блиских рођака. У Чуругу, одакле њена породица потиче, на Бадњи дан 1942. су, наиме, брутално убијени и под лед Тисе бачени Владимир (13), Кристина (14), Анђелка (16), Рада (17), Бранка (18), Љубица (20), Мирјана (21), Милорад (37), Богдан (47), Јелена (48), Милосава (49), Јован (53), Рада (73) и Радојка Чура, чија старост није забележена. Мирјана је била најбољи студент Медицинског факултета у Београду, а у Чуруг је дошла да са породицом проведе Божић, кобан како ће се, нажалост, испоставити.

ПЛОЧА И МУЗЕЈ

У петак, 23. јануара, на згради у Краља Александра 1, на иницијативу београдског Удружења за унапређење српске културе, уметности и међународне сарадње „Адлигата“ и уз подршку Скупштине града Новог Сада, биће постављена спомен-плоча породици Чура. Илеана, уз то, намерава да, када јој, у оквиру реституције стан у тој згради буде враћен, што, нажалост, иде врло споро, уз помоћ председника тог удружења, адвоката и књижевника Виктора Лазића, отвори музеј Рације.

 

Новости




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *