Истине силоване медијима

Пише: Милорад Антонић

По природи ствари медији не би требало да буду човекoви непријатељи, али су понесени исплативом послушношћу дозволили својим саговорницима да на тржиште информација сеју превише отрова. Тако је Вук Драшковић недавно негирао да је створио Српску гарду а 1991. године је говорио: „Одмах морамо формирати Српску гарду. Оснивање Српске гарде СПО тражи одавно…“

Та пракса политичара да о једном догађају имају две истине није ништа друго него увреда, понижавање и објава рата читаоцима. Медији нам отворено поручују: „није онако како је било већ како ми објавимо“?! Значи ли то да се медији, који су објављивали другачије истине више не сматрају медијима или су ови данашњи некакви хемафродити? Уосталом, шта је задатак медија – да нас информишу или да нам силују здрав разум?!

Дакле, та изјава Вука Драшковића да Српска гарда није основана од стране њега и СПО-а изазвала је бурна реаговања међу сведоцима стварања Српске гарде, па и обичним читаоцима који памте време када се Драшковић поносио Српском гардом. Историчари знају, а архиве чувају документа из тог времена где је записано да је овај политичар упутио захтев тадашњем Председнику Србије Слободану Милошевићу у коме се каже:

„Захтевамо од Вас, такође да одмах закажете ванредно заседање Народне скупштине Србије, са само једном тачком дневног реда: Формирање Српске гарде…“

Ништа страшно, само што је једна од ове две информације тачна, само што је Вукова последња изјава увреда интелигенције овог народа, сведока многих истина и неистина, само што је то и напад на људски разум, свест, само што је то непоштовање жртава Српске гарде и што још поврх свега медији о две истине о једном догађају ћуте. А задатак им је да траже, саопште и бране истину. После свега питање је како и чиме, ако не истином у медијима, борити се против оваквих напада!

На овакве изјаве од политичара смо навикли (што је тек проблем) али бојкот праве истине од стране медија је знак за узбуну.

Значи ли то да су медији објавили рат човековој потреби и праву да располаже релевантним историјским чињеницама на основу којих управља својим животом?! Јер, човек се, по природи ствари, целог живота бори против нечег и за нешто. Бори се против болести, глади, сиромаштва, за здравље, за бољи живот…?! У суштини у свакој од тих борби он има помоћ: лекара, науке, технологије..! У рату човек против човека п(од)моћ им је оружје.

Али ова борба, а сви су изгледи да личи на борбу је једна од оних на коју нисмо рачунали. Нисмо, јер зачетници те борбе – читај медији – у почетку свога настајања, па и у подугачкој историји свога постојања нису ни изблиза личили на човековог непријатеља, нити је изгледало да је борба са таквом појавом уопште потребна. Тим пре јер су медији прихваћени и у суштини они то и јесу цивилизацијско и културно добро, просветитељ, лучоноша напретка, едукације, образовања… И наравно да су у таквом миљеу медији веома прихваћени. Медији су, уосталом били једини исправан и поуздан начин да се сазна више о непријатељу, па се стога најмање очекује да у медијима чучи непријатељ човека. Лицемерно, а можда је и то благо рећи. С једне стране медији се боре за своје читаоце, а с друге стране зарад исплативе послушности их трују. То ће, чини ми се, трајати све док једног дана тако отрованим читаоцима буде свеједно шта пише у новинама, ко гостује на телевизијама. То је она фаза када је лепше куповати укрштенице, гледати филмове, утакмице.

Реч је, у овом случају о борби у ограниченом простору – у Србији, али ни свет, из кога смо увезли ову стратегију, не пролази боље.

Дакле, на жалост дошло је време када човек у Србији мора да се бори против медија који га праве лудим, заборавним… У тој борби успех је остати ван зоне утицаја циљаних и скројених информација. У тој борби не може нам помоћи ни наука, ни медицина, ни технологија. А најмање политичари и политика. Једино на шта можемо да рачунамо то је здрав разум, а њему помажу информације и са друге стране.

КЛИМОГЛАВЕ ПОТВРДЕ

Истовремено конзументи информација из медија су изненађени потребом да се морају борити против утицаја медија на њихову свест, савест, знање… јер ово је објава рата човеку спремном да из медија учи историју, живи живот, гради будућност. И питање је да ли смо уопште свесни и спремни за борбу против овог савременог оружја и све опаснијег непријатеља. Из тог разлога од колега, па и већине оних који се равнају према ономе што су новине писале, а не према ономе шта је стварноо било, очекујем осуде. Да не буде да претерујем, подсетићу их (мада се нерадо присећам тог времена) на поруке и садржаје медија из деведесетих где је свака мисао била распиривање националне мржње а свака друга реченица потврда оправданости тезе да је рат једино решење за регулисање националних права.

Или, исто тако, данас на веома опасне појаве недостатка истине у медијима о Косову и Метохији. Медији нам свакодневно из веома ауторитативних уста диктирају садржај песмице „Никад нећемо признати незавсину републику Косово“ и ми полако певушећи је верујемо у њу и не помишљајући да ће тако генерације које долазе једног дана у новинама прочитати да њихови преци никад нису признали државу Косово. Наравно, повероваће у то јер тако су говорили сви водећи људи ове земље. Неће нигде наћи другачије мишљење, да не кажем разлоге зашто се та песмица хорски певала ових година а Косово већ било република. Биће то добар изговор и доказ као ономад деведесетих, да се на отворену рану сипа со – информација – Косово је наше, нисмо га никад признали! И, где ће ако неће у медијима кроз фељтоне и сећања објављивати овако је било… ово је историјска истина…. и почеће доказивање. И ето нове борбе (читај рата).

Али, ко је томе крив?! Медији?! Зашто? Да ли зато што данас, а тако је поодавно већ, немају снаге да се супроставе лажима и преварама – двема истинама о једном догађају?! Како? Тако што када објаве вест да, примера ради, гласање на изборима на Косову не значи да тиме признајемо Косово као републику одмах тога који је то изјавио (и увредио интелигенцију пола нације) треба питати. Па ако је тако зашто се онда уопште гласа – про форме ради или да би се изабрали државни органи, власт…?! Не, ниједан медиј то данас неће урадити. Напротив, водитељ нпр. неке тв емисије ће, на такве изјаве у знак одобравања климањем главом одобравати саговронику тако мудро срочену поруку, на конференцијама за штампу такве изјаве једва дочекају и пласирају их као важне без додатних питања и објашњења, тражења логике у свему томе.

И о чему то све говори? Говори о томе да медији нису оно што би требало да буду. И не могу то ни бити јер су на такав начин саучесници обмане и ширења заблуде која је посебно опасно оружје. Саучесници самим тим што супротно тој истини не нуде и другу страну истине. Непријатељ здарвог разума, логике, реалности која је један од најважнијих фактора у расуђивању и животу човека достојног бића које представља. Јер, сви ми знамо да људи на основу садржаја из медија мењају своје навике, размишљања, формирају своје ставове, управљају својим животима…?! И збиља ако је тако, а јесте, онда с правом можемо рећи да су медији одговорни за ту и такву стварност коју су пласирали а људи је прихватили. Или да будем крајње безобразан да о професији од које живим кажем и ово: све док је тако, медији ће бити непријатељи човековог здравог разума.

Ако намеравате да ми кажете да на овај начин заобилазим чињеницу да су медији у рукама моћника и политичара који им намећу садржаје и концепције у служби очувања власти, онда морате да ми објасните зашто им је то важније од истине. Због новца?! Нисам сигуран да је било шта друго тиражније од истине.

ОДГОВОРНОСТ ЗА СТВАРНОСТ

Неко мање неко више, није ни свестан да је већ поодавно дошло време да се бије битка против медија таквих какви су данас. Већина људи садржаје из медија доживљава као путоказ и идеју водиљу, а у последњих пола века показало се да је пут био једносмеран без повтратка. У време комунистиче владавине све је било у суперлативу али су садржаји били реални. Писало се о успесима који су били евидентни, о борцима за слободу којих је била пуна земља… Имали смо тада квизове знања као што су данас ријалити шоу програми али ти квизови су били нека врста електорнске енциклопедије и подстицај другима. Реткост су били ружни садржаји, црне хорнике и сл. па су људи били тотално неприпремљени за изненађења која су распадом тог система донела нова времана. А та времана су донела троваче људског разума. Данас на ТВ програмима слушамо као ексклузиву испосвести да је отац спавао са ћерком, а некада би то било најжећа осуда. Али шта ће бити ако такви садржаји инцирају још таквих слчучајева. Нису ретки случајеви да су садржаји са тв екрана или из новина још више подостакли деструктивно понашање људи. Тако данас имамо ситуацију да су, из дана у дан и све више и више садржаји сумљивог квалитета својеврсна храна за главу многих.

Прилози и теме које нам медији нуде су лицемерје, неискреност, непрофесионализам, патетичност, провидна удварачка политика из које вири наручена тема и напарфермисана стратегија – читај намера испирања мозга.

Зато због учесталости ове појаве, мислим да су медији, када посматрате њихов пут у лош посао заправо у много случајева, одговорни за ставрност.

Врло брзо разумећете о чему је реч ако вас подсетим на пример који вам је сваког дана у кући. Овога пута – Београдска хроника, ТВ Београд, 08.08.2013. године у 18:05. Водитељка, која иначе ништа друго и не зна осим да брзо прича, најави прилог о кондуктерки Снежани у градском превозу. Репортер надахнут случајем једне БУС ПЛУС кондуктерке која „има осмех за све путнике у градском превозу“ закључује како кондуктерку Снежану од 700 путника који у њеној смени прођу кроз аутобус, сви обожавају, затим репортер додаје како је кондуктерка Снежана мајка троје деце, која је „завршила информатику и…“, и коју је судбина довела да буде кондуктер. „Снежана би волела да се запосли у својој струци, али би јој закључује репортер, недостајали путници и њихови осмеси“. И тачка.

После овога збиља мора се ставити тачка. Очигледно је да Снежана не ради на линији бр. 15 где повлашћеним народним херојима Европске Уније Ромима кондуктери не смеју ни да траже карте. Из дана у дан овде су права изживљавања над Снежаниним колегама кондуктерима. Таква и толика да ће неко од Снежаниних колега зажалити што је икад радио овај посао. И сигурно је да му неће, ако нађе други посао, недостајати путници.

Е али ТВ Београд и његова београдсла хроника не размишљају о последицама овог прилога. Њима је важно да је поручилац прилога задовољан што је гледаоцима послата порука о свим благодетима БУС ПЛУС-а.

ТРАЧ УТИСАК

Или Утисак недеље. Водитељки ове емсије у разговору са премијером Србије на тему реконструкције владе (а то нам је ваљда судбоносно питање) важније од делова из програма нових министара су лична препуцавања између премијера и вицепремијера, Дачића и Динкића, шта је ко рекао, и сл. Посебан утисак је одсутсво пристојности да се сачека да саговорник заврши започету мисао. А још црње и горе од свега, што то сви, ама баш сви прихватају као нормално. Нико још, а тако је већ годинама није рекао тој и таквим водитељима „Сачекајте да завршим одговор на питање које сте ми поставили.“ Сачувај Боже да се саговрник држећи до себе у случају такве праксе захвали на позиву и обећа да ће доћи следећи пут али да тражи да се поштује пристојност у разговору. То се скоро неће дести. Неће јер свим тим саговорницима је важно да дођу у емисјиу. И то је тужна истина о односу медија и њихових диригената.

Наравно, борба човека против медија, од медија до медија мора бити различита. Сваки медиј сеје по неку штету. Узмите само за пример ТВ Хепи и њену емисију Ћирилица. За борбу против ове телевизије, коју још називају и машина за прање, скоро да нема начина одбране. На тој телевизији водитељ поменуте емисије пре извесног времена, као што сам напоменуо на почетку текста, указа част Вуку Дашковићу да каже истину о Српској гарди на просторима. И би шта би. Вук Драшковић се одрече, уместо да се похвали чињеницом да је стврио елитну Српку гарду. Као што многи гледаоци знају за другачију истину, зна и водитељ. Али Вук рече што рече. И само он зна за свој проблем што, о истој ствари има више истина, у овом случају две, што мења историјске чињенице. Да мука није превелика сигурно не би обмањивао ни себе нити гледаоце. Али ако мора Вук не мора водитељ. Он нема право да прећути изјаву саговорника, а да је заборавио тешко је поверовати јер није 4. новембра 1991. године био тако давно када је недељник Време објавио изјаву Вука Драшковића:

„Наша одлука је гласила иницирамо стварање Српске војске и Српске гарде, као њеног најелитнијег професионалног дела… Кренули смо са стварањем спискова добровољаца и обратили се Скупштини Србије да донесе одлуку о формирању Гарде и Војске, а ми ћемо им доставити спискове добровољаца да их држава наоружа, обучи и преузме.“

И шта је сада истина? Oво или оно што Вук недавно рече?!

И шта је преостало избомбардованим читаоцима и ТВ гледаоцима?! Да се боре и сналазе у киши неистина. Од прве до последње прошло је тек 22 године, а још не знамо којој треба веровати. А шта ће бити након сто и двадесет две године када не буде више ни живих сведока?! Опет ће се човек борити за истину. Јер ће поред поменутих доказа наћи и овај доказ личне природе који је разлог више да водитељ не сме да прећуткивањем верификује истину. Реч је о опроштајној речи Вука Драшковића на сахрани Ђорђа Божовића Гишке.

“…они који ништа са српством немају од Тебе су тражили доказ српства. Уместо тога дао си им своју крв као најбољу тапију.“

Наравно, оно што се сви питају, требало би и медији да питају: Зашто би Вук Драшковић тако посебно инспирисан поносно говорио на сахрани комаанданта Српске гарде ако је он и његова странка нису створили. Зато што се свако нормалан поноси својим успесима и радом. Истина, ако му је био пријатељ, истина је да је Вук имао још пријатеља, покојних, па није тако говорио. Али истина је и то да уз све активности медија још не знамо зашто је од истине часније, исправније и исплативије обмањивати јавност?!

Зато, да медији данас нису у отвореном сукобу са читаоцима прича о Снежани кондуктерки не би била хвалоспев БУС ПЛУСУ, Утисак недеље не би био утисак о трачевима и доказ недостатка основне културе у комуникацији, риалити програми не би били фарме за формирање нације ментола са којима је, то се зна, уз помоћ таквих програма најлакше влада. Вук Драшковић не би силовао наше памћење?!

У једном, другом, трећем… и свим осталим случајевима питање је – требају ли нам медији који силују истине?

Зар медији нису одговорни за такву ставрност?!

И ето прилике да се човек поново бори. Ненадано али оправдано.

Коначан рачун тек ће да стигне.




2 коментара

  1. Zoran Miljkovic

    KO NEMA DECE,NE TREBA DA SE BAVI POLITIKOM,JER JE POLITIKA U STVARI BRIGA O POTOMSTVU…KO IMA PROBLEMATICNU DECU,NE MOZE DA VASPITAVA TUDJU DECU…KO IMA PROBLEMATICNU PORODICU…NE MOZE DA VODI DRZAVU…KO NEMA LJUBAVI U SRCU…NE SME DA ODLUCUJE O BLIZNJEM SVOME…

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *