Какви су изгледи да неки од највећих правоснажно пресуђених кривичних процеса, упамћени као „суђења века”, оживе након готово две деценије у поновљеном поступку, због нових доказа, питање је које јавност све чешће поставља због већ поднетих и неких најављених захтева за нова суђења.
У једном од таквих предмета, тренутно је на потезу Уставни суд Србије. Одбрана бившег команданта Јединице за специјалне операције Милорада Улемека Легије, осуђеног на казне по 40 година затвора у четири процеса, поднела је уставну жалбу пошто су Виши суд и Апелациони суд у Београду одбили његов захтев за понављање поступка у предмету убиства Ивана Стамболића и покушаја убиства Вука Драшковића у Будви 2000. године, у којем је, како се тврди жалбом, „пресуда донета погрешном применом закона”.
Уз захтев су поднели три нова доказа, који, како тврди Улемков адвокат Александар Ковачевић, нису били познати пре коначне пресуде на казну од 40 година затвора, која је изречена Улемеку по оптужби за организовање, и бившем припаднику ЈСО-а Бранку Берчеку, који се терети као извршилац.
Осим што је у том предмету, током целог процеса дугог пола деценије, Улемек, као и остали, негирао било какву везу с кривичним делима за која је потом правоснажно осуђен, уставном жалбом се тврди да је пресуда донета „ретроактивном применом строжег Кривичног закона Србије, измена од 1. марта 2002. године, којима је први пут прописана казна затвора у трајању 40 година, као најстрожа, након што је у новембру 2001. године, тадашњим савезним законом, укинута смртна казна”.
Адвокат Ковачевић наглашава да се законска начела, судска пракса и правна теорија не слажу с тим да је таква примена кривичног закона могућа.
– У захтеву за понављање поступка, као и по уставној жалби, одбрана је предочила две пресуде Врховног суда Србије као суда трећег степена, где је људима по службеној дужности преиначена казна од 40 година на 15 година затвора управо по том основу који ми истичемо. Ту већ долазимо до дискриминације, јер закон мора да се примењује подједнако на све – каже Ковачевић.
Одбрана поднела три нова доказа, који нису били познати пре коначне пресуде од 40 година затвора
Он додаје да је уставна жалба предата у августу прошле године, а уколико би била одбијена, предстоји представка Суду за људска права у Стразбуру.
У новембру 2001. године, како објашњава Ковачевић, дошло је до измене тадашњег Кривичног законика Савезне Републике Југославије, којим је као врста казне укинута смртна казна као најстрожа казна за кривично дело тешког убиства.
– Пошто су савезним законом биле одређене врсте и висина кривичних санкиција, после укидања смртне казне је у тадашњем КЗ Србије, који је био подређен савезном, остала као најстрожа казна од 15 година затвора и тај закон је морао бити примењен у овом предмету јер је од новембра 2001. године до марта 2002, кад је измењен републички Кривични закон, најстрожа запрећена казна била 15 година затвора – истиче Ковачевић.
Ситуација је, по његовим речима, била иста и у Црној Гори, која је у том периоду била чланица СРЈ, односно, и тамо је „у периоду који је одбрана назначили, важило да је најстрожа казна била 15 година затвора”, о чему су доставили пресуду Апелационог суда Црне Горе из 2011. године.
– Закон је јасан: уколико се закон једном или више пута мења, примениће се онај који је најблажи по оптуженог. Овде је, дакле, реч о погрешној примени закона, плус што је колегиница Зора Добричанин Никодиновић, која брани Бранка Берчека, поднела захтев за понављање поступка због новог доказа везаног за крвну групу која се не слаже с оним што је наведено у пресуди – изричит је адвокат Александар Ковачевић.
– Далеко од тога да би Улемек изашао на слободу, с обзиром на то да је осуђен на 40 година затвора јединствено, односно у још три предмета, али, једноставно, закон мора да се поштује и буде једнак за све. Виши суд у Београду, а потом и Апелациони суд, одбили су захтев за понављање поступка а да се у свом образложењу ни у једном тренутку не осврћу на две одлуке Врховног суда Србије које су приложене и пресуду Апелационог суда Црне Горе. Они констатују да су наводи о погрешној примени закона цењени у редовном поступку кад је вођен, и да то нису нови докази. То, међутим, није истина, те одлуке које су накнадно достављене, нису биле познате одбрани у том тренутку – наглашава Легијин бранилац.
С друге стране, две пресуде некадашњег Врховног суда Србије, које је одбрана приложила уз захтев и жалбу, показују, каконаводе, да је тада највиши суд, који је био и суд трећег степена, истовремено по том жалбеном основу доносио по службеној дужности пресуде у корист окривљених у појединим предметима, а у овом предмету одбијао жалбе Улемека и осталих осуђених на највише затворске казне уведене новим КЗ-ом.
Кад би евентуално била прихваћена уставна жалба Улемекове одбране, суђење у предмету „Будва–Стамболић” било би поновљено и у односну на остале окривљене, а у истом процесу „беретке” Душко Маричић и Ненад Бујошевић осуђене су на 30, односно 35 година затвора, на по 15 година бивши начелник Ресора државне безбедности Радомир Марковић по оптужби за помоћ учиниоцима, бивши припадници „црвених беретки” Ненад Илић и Леонид Миливојевић за саучесништво, док је по оптужби за непријављивање починилаца, на четири године затвора био осуђен бивши начелник безбедности ЈСО-а Милорад Брацановић.
Представка Стразбуру због одузимања куће
Улемекова одбрана је, како нам је рекао адвокат Александар Ковачевић, поднела представку Европском суду за људска права, због пресуда којима је Улемеку трајно одузета имовина, породична кућа на Кошутњаку у Београду.
Ј. Јаковљевић / Дневник
