Хрватска је и 1999. учествовала у агресији НАТО-а на Србију

Пише: Стеван Лазић

Недавно је Међународни суд правде (МСП) у Хагу пресудио по тужби Хрватске против Србије и противтужби Србије против Хрватске за злочин геноцида у грађанском рату деведесетих година: геноцида није било. Пресуда је коначна. На њу ни једна страна нема право жалбе.

hrvatska-vojska

Међу Србима, ма где живели, не постоје они који не знају с каквим су разочарањем Хрвати примили пресуду. А тешко је веровати да постоје и Срби који не знају да је пресуда у одређеним српским круговима примљена и са извесним задовољством. Јер, ето, нерешено је, без победника. Иако би задовољни требало да знају да је нерешен резултат пресуде за Србију и Србе ипак губитак: ако геноцида није било у грађанском рату деведесетих, било га је, и још како га је било, у Другом светском рату. Али то МСП није разматрао. Такву тужбу ни Србија ни Срби никад нису било каквом суду подносили. А овде је са српске стране постојала само противтужба за геноцид у грађанском рату деведесетих. Заснована на хрватским злочинима почињеним над Србима у „Олуји“.

И због чега противтужба а не тужба? Одговор знају само они који су одлучивали о томе.

Овде, даље, неће бити речи о тој пресуди већ о исечцима историје онога што се Србима дешавало у време кад је све то што је везано за деведесете и почело. „Олуја“ у којој је прогоњен, мучен и убијан српски народ у Хрватској траје много дуже него што су то августовски дани 1995. године.

Хрвати су одмах после вишестраначких избора, 1990. године, и победе Хрватске демократске заједнице (с предизборним програмом највећим делом преузетим из фашистичког програма Независне Државе Хрватске), кренули у разбијање Југославије и у отцепљење. Срби у Хрватској су по негде и од некога добро осмишљеном сценарију избачени из Устава Хрватске. И упркос томе што по међународном праву нису могли прегласавањем да буду избачени. Као што се без њиховог референдумског изјашњавања Хрватска није могла ни издвојити из СФРЈ. Осим агресијом, као што се и десило. Али… Србија и Срби у Хрватској су по почетку најжешћих злочиначких напада хрватских паравојних терористичких јединица на Србе у Хрватској, на СФРЈ и Југословенску народну армију (ЈНА) у свим хрватским медијима проглашени агресором. А ЈНА и Срби називани су, без изузетка, „србочетницима“. Та гнусна лаж о Србији и Србима као агресорима, као и највећи део историје Хрвата (који су по тврдњама њихових научника пореклом Иранци!) и историје Хрватске, историје која се по истом оном негде добро осмишљеном сценарију безочно фалсификује (као и шиптарска на Косову и Метохији), ушла је у уџбенике у тој држави. Хрватски историчари и други еуфорични „победнички стручњаци“ истражују, откривају и убеђују најпре сами себе па онда и хрватску јавност, а и део светске јавности, у славну, дугу, антифашистичку (о, боже, ако те има…) и од агресора Србије и побуњених Срба у Хрватској нападнуте земље.

Наравно, МСП је у образложењу одлуке навео и део злочина које су припадници једног и другог народа починили у току грађанског рата. С некаквом ваљда обавезом да се појединци који су починили злочине откривају, процесуирају и кажњавају.

Иако је то требало одавно да се чини, да правни системи и Хрвата и Срба раде свој посао, то се код Хрвата није догађало. А ни данас се не догађа.

Тужилаштво за ратне злочине Србије, као и поједине невладине организације у Србији, протеклих послератних година заиста су предано радили на истаживању и откривању осумњичених за злочине над Хрватима, муслиманима (Бошњацима) и Албанцима. А српски судови су такође предано радили на њиховом процесуирању и кажњавању. О хапшењима и депортовањима оних које је тражио Хашки трибунал да се и не прича.

Објективном посматрачу рада тих инстанци правосуђа и свих Сорошевих волонтера и питомаца у Србији, намеће се закључак да оне ни приближно нису чиниле бар нешто кад су у питању и злочини над Србима. Али, то је већ питање и за некога другог у Србији. А не само за њих. Јер прича такозваног демократског света о независности правосуђа само је једна у низу свима који су слабији од Америке (у протеклих 20, 30 година сви су били слабији) подметнутих холивудских сапуничастих паролица. Какво независно судство?! Који то међународни суд признају ти исти Американци?! Ко може злочинцима из њихових редова било где да суди? Ко? Нико!

У то исто протекло време Хрватско тужилаштво за ратне злочине радило је искључиво на истраживању злочина које су починили припадници српског народа. Оно је често тражило да се Срби хапсе и по некаквим (и јавним и тајним) њиховим листама. А многи су били хапшени и осуђивани на вишегодишње казне затвора на основу лажних сведочења а да нису ни били на било каквим листама. За злочине над Србима ретко су вођени било какви поступци. Оптужени су најчешће „у недостатку доказа“ ослобађани оптужби. Или су што је могуће блаже осуђивани, па су касније од стране највиших судских органа пресуде поништаване, многи процеси обустављани, осуђени пуштани или од председника државе помиловани.

То исто дешавало се и дешава и у Босни и Херцеговини.

И да се сада вратимо само мало у време грађанског рата у Хрватској, који су почели Хрвати агресијом на СФРЈ, ЈНА и Србе у Хрватској, Хрватима је требао рат, како је изјавио њихов тадашњи председник Фрањо Туђман… да се вратимо и да, подсећајући, питамо:

ко је и када оцењивао уставност избацивања Срба као конститутивног народа из Устава Хрватске?

ко је и када у Хрватској покретао озбиљне поступке против оних који су касарне ЈНА (тада заједничке армије) претварали у концлогоре? Ко је дакле покретао поступке против оних који су наређивали и извршавали сечење струје касарнама, искључивање телефонских веза, гаса и питке воде, спречавали доставу хране, поште?

ко је у Хрватској процесуирао оне који су: у касарни Логориште у Карловцу убили 38 војника, подофицира и официра, а 11 ранили, у касарни „Божидар Аџија“ у Бјеловару убили 27, а ранили 20, у касарни Шпиљник у Оточцу убили 15, а ранили седморицу, у војној луци „Лора“ у Сплиту (била у блокади 242 дана) убили 14, а за број рањених се и не зна, у касарни „Маршал Тито“ у Загребу (била опкољена и непрестано нападана 77 дана) убили 12, а ранили 32, у касарни „Винковци“ у Винковцима (61 дан била у блокади) убили 10, а ранили 27, у касарни „Фрањо Огулинац Сељо“ у Јастребарском (60 дана била у блокади) убили девет, а ранили 15 војника, подофицира и официра итд?

ко је бар озбиљније процесуиран и осуђен за све те почињене злочине? Мало ко. Или готово нико.

Са суђењем убицама резервиста на Коранском мосту у Карловцу, на пример, на делу је била права циркусијада од судског поступка. Само да подсетимо: од петнаесторице резервиста ЈНА, у том злочину тринаесторица су убијена, а двојица рањена. Михајло Храстов, који је оптужен за тај злочин, ослобођен је оптужбе због тога што је то учинио (какве ли смејурије!) у самоодбрани! Мада је ту пресуду укинуо Врховни суд Хрватске, ипак се за тај злочин ни до дана данашњег није судило. Па су „нестајали“ докази за злочине почињене у „Лори“ у Сплиту, за злочине у Бјеловару… А највећи број убијених војника ЈНА били су деветнаестогодишњаци. Док је међу убијеним подофицирима и официрима било свих чинова: од водника па све до потпуковника и пуковника.

На подручју Хрватске, а све ово о чему је овде реч односи се на 1990. и 1991. годину, пре њеног међународног признања, доказано је постојало, поред опкољених и у концлогоре претворених касарни ЈНА, око 220 логора. Кроз које је прошло око 100.000 српских цивила. У којима су, тим казаматима, Срби најсвирепије мучени и убијани. Од којих се један број њих и данас воде као нестали. И са њиховим списком Хрватска између осталог ће условљавати Србију на путу у Европску унију. Какве ли ироније!

И даље: из Хрватске је од 1991. па до краја 1995. године протерано око 500.000 Срба, уништено је више од 1.200 српских насеља, уништено је 37.000 објеката (24.000 стамбених и 13.000 економских), 182 задружна дома, 1.810 гробаља, 78 цркава, 12 манастира, 28 музеја, 58 амбуланти и здравствених центара, 113 водовода, 36 трафостаница, 325 трговина, 167 фабрика, 410 занатских радњи, 311 угоститељских објеката, 920 јавних споменика, 118 складишта, више од 3.500.000 књига штампаних ћириличним писмом, 95 јавних библиотека (а где су ту још приватне! А о томе је веома документовано своја истраживања објавио Хрват Ицо Клашња у књизи „Књигоцид“), па колико станова и око 40.000 станарских права, па пољопривредних машина, аутомобила, приватних теретних возила, имовине из кућа и станова, стоке, нерегулисаних пензија, опљачкане штедње по банкама…

Фрањо Туђман, тадашњи председник Хрватске и Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), други „отац нације“, како га од миља зову Хрвати (први је Анте Старчевић), и отац овог страшног зла над Србима, није изведен пред лице правде. А починио је најужасније етничко чишћење на тлу Европе после Другог светског рата. Њега је у том рату започео Анте Павелић, а Туђман завршио током грађанског рата у Хрватској.

Искрено говорећи, Србија је требало Међународном суду правде да поднесе тужбу, а не противтужбу. Да поднесе тужбу за геноцид почињен над српским народом у Другом светском рату. Ако злочини не застаревају, а не застаревају, онда је то требало учинити. Без обзира на све правне заврзламе које стоје на путу подношења такве тужбе. Требало је покушати. И за све злочине почињене над Србима током деведесетих година, од избацивања из Устава до етничког чишћења у „Олуји“ требало је поднети тужбу против Хрватске. И много пре него што је то 1999. учинила Хрватска. Која је и те године учествовала у агресији НАТО-а на Србију.

А Србија ће у Европску унију, уколико то тада буде и постојало, моћи само кад јој то Хрватска одобри. А можда ни тада.

 

Intermagazin.rs




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *