Хрватска и САД су искрени непријатељи Србије

Пише: Мирослав Лазански

Како год да испадне, добије ли Хрватска те ракете, или их не добије, Србија је на добитку

Miroslav-LazanskiАко Вашингтон испоручи Загребу ракете земља-земља домета од 300 километара Србија ће морати да набави од Русије адекватно противоружје. Ту дилеме више нема, иако ће то Србију коштати мање, или више пара. Ако се Америка одлучи на такав корак, јер без политичке сагласности САД Хрватска не може добити те ракете, онда је то јасна америчка политичка и војна порука Београду. У том случају претпостављам да ће и оном делу политичке елите у Србији који сматра да су нам Американци искрени пријатељи илузије нестати. Не можете стално гласати против Србије, повлачити потезе против Србије, узети део територије Србије, а уједно тврдити да сте пријатељ Србије. То је или потцењивање здраве памети просечног грађанина Србије или патологија светске суперсиле. Односно, опростићу ти што сам те тукао. Руси ће бити пресрећни…

Но, ако неко паметан у Вашингтону одлучи да не испоручује Хрватској пројектиле домета 300 километара, онда ће се на делу показати да чланице НАТО-а ипак нису суверене у политици наоружавања, да главни газда у Белој кући одлучује ко ће шта имати. У том случају Америка би уштедела Србији паре и време да добије ново руско оружје, а у пракси би показала да цени и поштује српске безбедносне интересе. Хрватска не би могла ништа да замери Американцима, јер без Америке не би ни било самосталне Хрватске. Како год да испадне, добије ли Хрватска те ракете, или их не добије, Србија је на добитку. Ако их добије, Србија такође добија ново оружје, лишава се лажног америчког пријатељства и улази у чвршћи савез с Русијом, ако Хрватска не добије те ракете, Србија штеди паре и показује да је од стране САД ипак уважена њена позиција на Балкану. Дакле, како год да испадне, Хрватска је помогла Србији. Свесно или несвесно, тек онако братски.

Не знам хоће ли моје гостовање на ХРТ-у управо на тему ракета домета 300 километара помоћи десници да изврши чистку кадрова на ХРТ-у, тек, на хрватским десничарским порталима хука и бука око те емисије се не стишава. Не знам чиме сам ја то заслужио да својом појавом на ХРТ-у плашим мирне грађане демократске Хрватске. Да чак и Хрватски хелсиншки одбор издаје саопштење „да је позив Лазанском провокација ХРТ-а и увреда хрватским грађанима, да је ноторни Лазански један од водећих великосрпских гласноговорника мржње током рата и након њега, да је то све због уласка Црне Горе у НАТО и беса Русије”. И то је ХХО под руководством Иве Банца, професора са Јејла? ХХО и балистичке ракете, ХХО и Црна Гора, НАТО и Русија? Или ни Јејл више није оно што је био? Односно, шта Банац зна о ракетама? Велико ништа.

Зар није демократски да свако има право да у једној мирној и толерантној атмосфери изнесе своје ставове, што се и догодило у тој емисији. Нисам ја крив што неки учесници у тој емисији нису разликовали ракете земља-земља од пројектила земља-ваздух, што неки поистовећују лансирање шведских морнаричких ракета РБС-15 из арсенала бивше ЈНА с америчким ракетним системом М-270, што покушавају да пореде војно неутралну Финску и њен однос с Русијом с односом Хрватске, иза које је НАТО, и Србије. И што крајње упорно одбијају да одговоре на кога ће бити уперене ракете домета од 300 километара.

Па кад се већ није могло одговорити на та питања, при чему наглашавам да су моји хрватски домаћини и саговорници у емисији били веома културни и увиђавни, а шта им је друго и преостало, сад је у битку убачена стратешка десничарска резерва. На десничарским порталима јавио се извесни господин Жељко Олујић, бивши главни државни одвјетник Хрватске, који је, да би ме дифамирао, изнео лажи: да сам пилотирао мигом-29 и бацао бомбе по Хрватској у време рата, што је написао загребачки „Глобус” у јесен 1991. тајни ауторски рад и приватна мушка освета госн. Славена Летице, да сам ја главни аутор филма о Шпегељу, а сви мало боље упућени знају ко је био аутор тог филма. Јер, да сам ја био аутор тог филма сматрао бих то и својим врхунским филмским достигнућем, можда бих тај филм послао и у Кан, наравно претходно се консултујући с Кустурицом и Дудом Лакић. Пошто је све у филму било истина и пошто је то била одлична операција КОС-а. Који су филм неки филмски радници, па и саветници при тадашњем политичком врху Хрватске у јануару 1991. прогласили за лошу монтажу КОС-а, да би три године касније ти исти затражили и добили одликовања. А у међувремену су сви у Загребу признали да су у јесен 1990. из Мађарске илегално увозили оружје. Морал интелектуалаца.

О да, тај извесни Жељко Олујић, за којег су ми пријатељи из Загреба рекли да је „обична усташка битанга”, оптужио ме да сам неким текстом подупро тезу о закланој деци у Вуковару, а да се после „нисам испричао”. Битанга Олујић има прилику да у архиви „Политике” провери да ја о деци никада нисам писао, те да је мој наступ у Загребу управо последица мог коректног писања о ратовима из деведесетих година. Једног другог десничара, који ме је сада напао, а који воли тенис, нећу ни да помињем, с његовом женом сам студирао…

 

Политика




2 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *