У пуку „Хајдук Вељко“ на Солунском фронту командовао је једном јединицом поручник Станојло, сељак из села Смедовца код Неготина, предратни шверцер преко Тимока. Као народски човек није се одвајао од својих војника, увек им причајући о којечему, корисном и забавном. Храброг, отвореног и присног Станојла волели су сви официри и шалили се на његов рачун. Изузетно храбар и довитљив, најчешће је са својима ишао у непријатељски ров „по језик“ и увек с успехом доводио по неколико бугарских војника. Шалили су се неки да су то били његови предратни сарадници на шверцу из Бугарске. Једног дана, у току борби на Чукама, донели су рањеног Станојла у превијалиште. Био је озбиљно погођен у врат и метак се задржао, али Станојло томе није придавао важност.
Док су се инструменти кували, замолио сам га да исприча како му се то десило. И Станојло поче да прича, нако живописно, гарнирано оригиналним псовкама на рачун непријатеља. У том на превијалиште дотрчи његов посилни Милисав па викну:
– Господин поручнику, узеше нам Бугари два митраљеза од нашу чету!…
Кад ти Станојло скочи па рикну:
– Зар од нашу чету митраљези? Чекај, Милисаве!… Докторе, везуј овај стари завој… Везуј! Морам да трчим да вратим ти митраљези…
Узалуд смо га опомињали, молили, плашили да ће му се рана сигурно инфицирати, наговарали да причека само мало док не извадимо шрапнелску кошуљицу, ништа није помогло. Чак је и интервенција доктора Косте била узалудна. Станојло ни да чује, само праште псовке и претње, па навуче чизме и рече:
– Ете ги, сад на нас пуцају с наши митраљези!…
С натученим шлемом и у пратњи Милисава, Станојло потрча уз брдо, упућујући псовке, час својој чети, час Бугарима и вичући:
– Чек’, чек’, сад ћу ви свима покажем!
Тако зађе иза првих високих стена, а ми остадосмо запањени на превијалишту пред црквом у Скочивиру.
После петнаестак минута чусмо брзу паљбу митраљеза, брђана, рововаца.
– То сад Станојло узима меру Бугарима! – каже Баћа суфлер, па се смеје док му сви одобравају.
После те ларме и рике свих могућих оруђа, што је потрајало око пола часа, наступи тишина. Чекајући шта ће бити, разговарамо о Станојлу, док одједном зачусмо његов глас с брега:
– Бре, доктори, повратимо ми наши митраљези и узе’мо од Бугари још два њина! – па нам приђерадостан, знојав, каљав, хукну и седе на столицу па викну:
– Деде, докторе, сад вади кошуљицу! И кажи једну добру кафу за Станојла!…
Били смо раздрагани и дрхтали од радости и узбуђења. Извадили смо кошуљицу, ставили завој и дали му серум против тетануса. Анестезију је одбио и гласа није пустио док смо га оперисали. Једва сам га наговорио да остане у амбуланти два дана. Пристао је, али је већ сутра отишао у чету завијена врата, не давши ни да му поменем о неком болничком лечењу…
Др Милутин Велимировић – „Голгота и Васкрс Србије 1916-1918“
БИГЗ, Београд, 1971.
