Србија

Где је сада осуда цензуре?

Пиша: Андреј Фајгељ, Директор Културног центра Новог Сада

Сви који су на „Распетом Исусу” показали да немају никакву меру, на „Сребреничкој подвали” показују да немају никакву доследност

andrej-fajgeljОтказана промоција књиге у Дому Војске! Где су сада повици на цензуру, где борци за слободу говора? Ал’ где ли је боже лањски снег?

Негде пред лањски снег, отказана је изложба студентских радова у Културном центру Новог Сада. Тада су покренути протести и бојкоти, а наслови су месецима били пуни речи „скандал” и „цензура”. Активисти и новинари су углас грмели да је слобода говора неограничена.

Ауторитети су тврдили да аутори имају право да представе шта хоће, где хоће, а установе немају право да их одбију. Покрајински омбудсман је тражио моју смену, јер Устав Србије (члан 73.) прописује да је научно и уметничко стварање слободно. Повереник Родољуб Шабић је бранио обесправљене подсећајући да члан 46. јемчи слободу мишљења и изражавања која не сме зависити од било чије слободне оцене. Миљенко Дерета је инсистирао да су слобода мисли и говора вредности које се морају бранити по сваку цену. Где су сада сви ти људи? Где су те исте речи? Ал’где ли је боже лањски снег?

До оба отказивања дошло је на исти начин. Један садржај је био планиран, али у последњем тренутку није прихваћен, јер је део грађана сматрао да је увредљив. Тада је то била слика „Исус са новчаницама” Данијеле Тасић, сада књига „Сребреничка подвала” Ратка Шкрбића. Постоји и неколико мањих разлика. Тада није прихваћен мањи део изложбе, сада читава промоција. Тада су о отказивању одлучили сами аутори, сада им није остављен избор. Тада је био одговоран локални Културни центар, сада Генералштаб и Министарство одбране. Тада је садржај јавно оспорило пет верских заједница, сада једна невладина организација. Тада након увида, сада напамет. При томе, мишљење свештенства је тражено, а секуларног свештенства наметнуто или барем тако делује. Јер, овај пут је јавност остала ускраћена за објашњење одлуке и јавну расправу о њој.

Највећа разлика између два отказивања, као небо и земља, јесте реакција јавности. Тада су критичари бескомпромисно захтевали апсолутне слободе и осуђивали цензуру. Сада ћуте као заливени. Сви који су на „Распетом Исусу” показали да немају никакву меру, на „Сребреничкој подвали” показују да немају никакву доследност.

А бездоследности нема ни вредности. Као живот или као трудноћа, вредности не могу да постоје делимично. Оне могу само бити или не бити.

Један од основних разлога зашто су код нас вредности у кризи јесте њихово недоследно заступање: само у речима, не на делима; само за једне, не за друге; само јуче, данас не.

Лицемерима називамо људе који не желе да признају да немају вредности, али не желе ни да плате цену доследности.Уместо тога, правиће се помало трудни.

Они ово отказивање неће назвати цензуром, али се неће ни исправити што су тако звали претходно. Неће признати да слободе нису неограничене, али ће прихватити ово ограничавање. Рећи ће да су неке групе грађана и неке теме осетљивије од других. Алидискриминација, чак и позитивна, не може да води у доследност.

Чак и када се ограниче на поштовање жртава најтежих ратних злочина, лицемери неће напустити двоструке аршине, јер су лицемери.

Узмимо за примернајвеће етничко чишћење у ратовима деведесетих. „Хелсиншка повеља”, гласило Соње Бисерко, овако пише о операцији „Олуја” непосредно уочи хашке пресуде за тај злочин: ,,Но, без обзира на то да ли је страдалих српских цивила било 116, 681 или 1.205, то је у сваком случају жалосна чињеница, али не и злочин.” Убиство стотина српских цивила није злочин? Да ли ћемо, када добијемо прилику, у „Сребреничкој подвали” моћи да прочитамо ишта слично? Такво негирање најтежег ратног злочина, такву релативизацију људског страдања, такву увреду за жртве, такав говор мржње, такав расизам?

Ако у тој књизи пише нешто тако увредљиво, први подржавам забрану промоције „Сребреничке подвале” у свим јавним установама. Али зашто се онда неометано одржавају промоције „Хелсиншке повеље”? Зашто Наташа Кандић не спречи Соњу Бисерко? Где је брига за жртве? Да још једном цитирам француског песника Вијона: Не распитуј се, залудни су труди. Нек ти овај припев узбуркава груди: О где ли је боже лањски снег?

ratko-skrbic-pukovnik

Напиши коментар