ЕВО КАКО НАМ ЈЕ: Отворено писмо будућем председнику Србије

Колико лоше живимо и колико нам је достојанство срозано – о томе је Јована Кешански писала у „Писму будуђем председнику Србије“ објављеном на Лола магазину.

Поштовани будући председниче,

Јуче је у апотеци једна мајка рекла: „Немам толико“. Пребирала је по новчанику, док јој се слинави дечачић мотао око ногу. Питао је: „Мама, шта немаш?“ Рекла му је: „Има мама“. Запосленој у апотеци је шапнула: „Дајте ми неку замену за тај лек, било шта за 300 динара.“

Било шта за 300 динара.

Видела сам лице човека коме су за болничким шалтером рекли: „Преглед вам је заказан за 23. мај у 9 ујутру“. Ходник је био пун савијених жутих људи. Гледали су се међусобно ко умрле па препариране животиње, чекајући да чују датум за преглед свог болешћу нагриженог тела.

„Али, ја ћу умрети до тад“, рекао је.

„Ништа ви не брините, не умире се баш тако лако. ‘Ајмо следећи. Јовановић, Јоваааановић!’“

Не умире се тако лако.

У погону велике приватне фирме за снажном бучном машином стајала је мршуљава девојка. Пре два месеца одстрањена јој је дојка. Радничко одело прекрило је недостатак. Рана је много боли, посебно када руком гура један део машине. Комисија за боловање јој је рекла: „Сада је све у реду, морате да се вратите на посао“. Послодавац јој је рекао: „Ако не можеш да радиш пуном паром, има њих сто здравих који могу ко коњ да повуку“. У паузама пије лекове против болова. Онај за душу још није нађен.

Лек за душу није нађен.

Мој отац јуче је копао дубоки канал да постави водоводне цеви. Он има 64 године и кичму к’о стакло, може да прсне, у срчу да се претвори са сваком лопатом земље коју избаци. Био је радник у јакој фирми коју је неколико људи покрало, ослабило па у стечај послало. Остао је са њих 412 на улици. Сада сви скупа бауљају са својим остарелим млитавим мишићима и још старијом кичмом, раде шта стигну, неко под земљом, неко на земљи, било где, где још увек такви „истрошени“ могу да прођу док чекају старосну пензију или смрт. Унук је питао бабу: „А што деда копа кад га боле леђа?“

„Да ти купи мач.“

„Ја онда нећу мач, хоћу да деду не боли ништа.“

Да деду не боли ништа.

Пензионерка Ружа купила је синоћ у продавници 250 грама паризера. „Исеци ми, ако можеш, молим те“, рекла је продавачици. „Не могу тако мало да ти сечем, изгубићу прсте“, одговорила је продавачица мирно. Ружа је те ноћи у малој хладној гарсоњери великим ножем покушала да га подели на једнаке делове за четири следећа дана.

Паризер на делове.

Комшија је спаковао торбе и отишао из Србије. Док је био сам, није му сметало да као архитекта ради на утовару палета у дугом хладном магацину. Сада када је отац, то више није довољно. Његова ћерка, трогодишња Ања, оперисана је прошле године у болници у Италији. Новац је молио преко Фејсбука. Када би заспала, одлазио је да моли и власнике кафана, Чарди, клубова, сумњиве и мање сумњиве типове, да тражи, да обећава да ће га сигурно вратити, да плаче. Требало му је пет хиљада евра. Скупио их је за 38 дана. Већи део мораће да врати. Зато иде преко, да на црно препродаје половне шпорете. Оставио је Ању са својом мајком.

„Доћи ће тата брзо, слушај бабу“

Поштовани будући председниче,

Не знам шта сте све планирали да обећате у кампањи.

Сасвим сам сигурна да ћете причати неке лепе приче.

Сигурна сам да ћете заћи међу слуђени народ, неког сељака ћете сигурно помазити по рапавом лицу. Можда и његову краву.

Сигурно ћете обећати бољи стандард. То је одувек популарно обећање, јер је тако магловито.

И отварање погона у којима ћете запослити на стотине радника.

И боље услове за младе и да ће Вам циљ бити да их задржите у Србији или у њу вратите.

И реформе у здравству и просвети, шта год оне значиле.

Махаћете на митингу, високо ћете дићи руку. Клицаће Вам они који ће ту морати да дођу.

А можда и обрнете предизборну причу, па готово почнете да претите да ће морати више да се ради, да ћете скресати пензије, отпустити раднике по државним предузећима, јер Вам је неко рекао да је прича са лепим обећањима одавно проваљена и да ова са строгоћом и завођењем реда наилази на бољи пријем.

Оно о чему сасвим сигурно нећете много причати је људско достојанство и колико се оно лако може изгубити, посебно када месецима ко кер чекате да вас неко на смрт болесног прегледа, када непознате људе на мрежама молите за новац да бисте спасили дете, када са дипломом конобаришете, јер нисте хтели да по мраку убацујете летке у поштанска сандучад, када послодавцу кажете „не боли ме рана“, а она модра ко гњила шљива, када се са инсулином кријете од газде, када лажете да вам је добро, јер ако вам је лоше, замениће вас са неким коме је боље, када се тек порођени купате зарђалим цревом у растуреном тоалету породилишта да бисте мирисали беби, када у болничкој храни нађете црва, када вам на разговору за посао кажу „Стари сте“, а ви тек 40 напунили, када вас питају планирате ли дете и када, чисто да се зна, да после не буде проблема.

Овде су, будући председниче, људи научили да се боре зверски, да после сваког пада устану, да не одустану, да окрећу тугу на смех, да од ничега направе довољно за живот, да буду у многим сферама најбољи да нам цео свет позавиди.

И зато гледајте да нам својом политиком не упрљате и не срозате оно што нас још једино чини живим – достојанство.

Јована Кешански / Лола магазина




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *