Песник: Саша Ћулибрк
Четврт века прећутаних прича,
измучено и старачко лице,
сред дрхтавих, исушених руку,
крв црвена капа Јединице.
Само очи, сећају на тебе,
пожутела ратникова сени,
док једино преостало благо,
са поносом показујеш мени.
Сећам те се, некад, моћна стено,
на бункере јуришо си смело,
међ првима отишо си преко…
Дух још јак је, окопнело тело.
Од Крајине, Славоније, Босне…
свуд си био и свуда те било,
други беже, а ти си хрлио,
где гинуло, о слободи снило…
Када си се преломио, бору,
под тежином неправде, самоће…
Дивних жеља, узвишених хтења…
Српство поста иструлело воће.
Слушам речи оживелог борца,
ниже се понека лепа слика,
крај нас седе давно пала браћа,
миле очи, насмешеног лика.
У Легенду самотно одлазе,
Шапоња, Ђоле, Кисели стари,
Аврам, Златан, Мићић и Миљко…
Где су нам браћа? Где су другари?
Задњом мисли отишли су преко,
…па уснуше у подруму, сами,
славно доба пратило их само
у забитима, Домовима, тами…
Нестали сте у тишини, немо,
док се други у прса грувају
и јунаштвом вашим док се ките…
Рачун даће на Великом крају.
Потомку храбрих, јуначки брате,
крвљу свог срца светим ти стих.
Поглед магли празну шољицу кафе,
с капије поздрав, заборављен од свих.
Добровољци скончавају тихо,
на бранику сен и даље стоји,
крајпуташи, путокази Српства,
мртва стража – Дискретни хероји.
У знак сећања на Крагујевачке добровољце, ратова 90-их, који су преживели рат, али не и живот.
