Дечак и Леси

Песник: Ненад Милкић

Дечак и Леси - Ненад Милкић
Фото: РТС

Дође време кад се сетим свега,
рата, људи, минулих времена,
тада често помислим на њега,
тог дечака којег више нема.
Сузе саме крећу ми низ лице,
а срце се мимо воље стресе.
Драго дете села Каменице,
јаук чујем твоје мајке Десе.

„Где си, сине? Моје злато, где си?
Данима по шумама те тражим.
Зашто си се вратио по Леси?
Жив си знам! Лажима се снажим!
Дрину гледам, носи многа тела,
превише спаљених је села,
носи Дрина кости људи, жена,
тебе сине међу њима нема!“

„Откопавам гробнице, стратишта,
обилазим куће и згаришта!
Тражим сине, не могу да станем, 
не могу док те не пронађем!
Година је од напада прошла, 
нема где ти сине нисам дошла,
све мислећи ако молим Бога
угледаћу ја анђела свога!“

„Мог анђела, мога Слободана,
Време жури, све ми дубља рана. 
И Леси смо ономад пронашли, 
али тебе сине нисмо нашли.
Молили смо и наше злотворе,
да на трен срца нам отворе,
и покажу где су те сакрили,
али сви су главе окретали.“

„Више ти се јадна и не надам,
уз наду и свој разум губим,
кренем, клецнем, устанем па падам,
сањам сине да ти очи љубим.
Много жеља а живот све краћи,
злочинци су злу нас научили,
да ми те је макар мртвог наћи,
и да ми те нису намучили.“

*

Кад год прођем близу Каменице,
чујем како кука српска мајка,
гледам небо, видим њено лице,
и лице њенога дечака.
Па се сетим прича од раније,
јунске ноћи деведесет друге,
трудим их се сећат’ прибраније,
успомене препуне су туге.

Линије су биле пробијене,
ноћне страже редом побијене,
зло показа своје право лице,
у крвавој ноћи Каменице.
Вест је стигла до Стојановића,
отац прибран, већ је свестан свег’,
мајка буди малог свога ‘тића,
ваља бежати од смрти у збег.

Тек што су се шуме дохватили,
пуцањ, дим, ватра светлост створи,
и тада су претужни схватили,
да њихова кућа сада гори.
Минути су дуги као сати,
губе све, ал морају бити јачи,
не смеју се убицама дати,
него беже куму у Дрињачи.

И тек што су дошли до слободе, 
Слободан се из руку отргао, 
неутешан целу ноћ је био,
јер пред кућом Леси му остао.
У трену је родитеље угледао
како с кумом о свему сад зборе,
те у бег се свом брзином дао, 
дозивајући Леси дође пред злотворе.

Од тада му се губи сваки траг,
нити гласа нит неког доказа,
тешко је јер мораш бити јак,
тражиш а нико ти ништа не показа.
Све питаш и сви редом ћуте,
сањаш срећу, несреће се слуте,
родитељи желе да га нађу,
година им прође у безнађу.

На корак до нервнога слома,
док границе немају у болу, 
стиже вест из Ватрогасног дома, 
њихов Слоба положен на столу.
Огрнут у плавом мантилу
што се чудно згужвао на крилу,
још чудније наборао више, 
мајка крикну, мајку прихватише.

Отац оста да препозна сина.
Хеј године нека сте проклете!
Мало тога да препозна има,
као да је пред њим туђе дете.
На себи нема ни мајице ни гаће,
на ногама прсти исечени,
обе руке до лаката краће,
на трбуху отвор просечени.

На грудима крст му урезали,
нема зуба у обе вилице, 
оба уха ножем одрезали, 
рупе мале на обе слепочнице.
Доктор своју причу причат стао,
„Он је“ отац му наставит не даде, 
јер му је младеж препознао, 
мали ал’ га родитељ познаде.

Једанест је година имао
а већ други пут га сахрањују,
бар оно што од њега нађоше,
и осташе живи да страхују,
јер питања стоје отворена,
која га је гњида то убила,
како су му текли задњи сати,
чија га је рука измучила?

*

Данас крећем у походе тешке, 
на плећима туга мога света,
кроз Дрињачу ја пролазим пешке,
и страхујем од нашег сусрета.
Јер да се није вратио по пса,
само да се с родитељима скрио,
пред њим живим стајао бих ја,
од мене би он старији био.

А овако гледам у дечака,
одмах поред његова је мајка,
Дрињачом сада ходи сена,
јер њихове куће више нема.
Нити куће, нити кућишта,
ни гробља, нити другог ишта, 
нити пса, нит дечијег лица,
јер сада је туђа Каменица.

Чистим гроб и полажем цвеће,
причам са њим док му палим свеће
од прашине бришем слику, име,
а из срце навиру ми риме
које теби ја остављам роде
да ти кажем где нам стазе воде.
Баш овде где ми ноге стоје
ту је темељ будућности твоје.

Није Слобо убијен тек тако,
Српче је и мрзе нас јако, 
Памти га, спомињи га пуно.
Да не буде да је залуд умро. 
И памтите име Елфета Весели,
ако некад будете је срели, 
да ли после свог крвавог пира, 
може имати у једној ноћи мира?
Да ли може да заспи мирна?
Сања ли очи Десинога сина.

*

Кад год прођем поред Каменице
чујем Десу попут кукавице, 
И чујем Леси како за њим лаје,
док му дечак комад хлеба даје.
Па му отац приђе препун наде,
„Ко ти је то учинио сине?“
„Опрости им, не знају шта раде“
па показа на куће комшијине.

* Песма посвећена дечаку Слободану Стојановићу из села Доња Каменица код Зворника, који је био стар свега 11 година када је нестао у лето 1992. године након напада снага Насера Орића на то село и места у околини.

Слободанови родитељи Илија и Деса, под окриљем мрака, беже према Дрињачи, на сигурну територију. Међутим, после пар сати дечак се искрада и враћа назад јер није хтео да остави пса који је остао завезан на ланцу пред њиховом кућом. Тада му се губи сваки траг. Након годину дана, позвали су оца да препозна дете. Препознао је његове остатке. Буквално остатке. На ногама су му били одсечени прсти, руке до лаката, зуби избијени. На стомаку је био отвор а на грудима урезан крст. Кожа на местима потпуно огуљена. Смрт је наступила тек после мучења и то пуцњем у слепочницу.

Локални муслимани су као убицу означили Елфету Весели, кћерку шумара Рахмана, а позната су имена и свих других нападача из војске која је регрутована од муслимана са тог подручја. За овај злочин, као ни за један који се десио на том простору НИКО НИЈЕ ОДГОВАРАО.

Слободан Стојановић

Посетите званичну фб страницу књижевника Ненада Милкића
www.facebook.com/poslednjastraza/




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *