Дан када је НАТО убио једанаестомесечну Бојану Тошовић и њеног оца

Пише: Драган Борисављевић

Да ли су и деца и сељаци били стратешки циљеви и да ли је мирна савест оних који су и на њих и на њихове куће изручивали многобројне бомбе током НАТО агресије на нашу земљу? То питање је и данас у души сваког становника малог села Мердаре у општини Куршумлија, изнад Подујева. Оно лебди и изнад педесетак кућа које разрушене и запустеле још сведоче о злочину за који још нико није одговарао. Нити се, бар, извинио овим људима који су изгубили своје куће, али многе најмилије.

787878787800000000009
Анђелка и Марија испред слика Бојане и Божина

Судбина породице Тошовић могла би да буде тема најтужнијих драма, романа, филмова. Они су у једном трену остали и без куће и без два члана породице, а само је срећа спасила трећег. Марија Тошовић је данас једини сведок те трагедије. И само она зна како се осећа сваког 10. априла, од 1999. године до данас. Тога дана у подруму своје куће погинули су њен муж Божин и њена ћерка Бојана, која је имала само једанаест месеци. Ових дана би славила рођендан, а, ето, није дочекала ни први.

Мучно је Марији Тошовић и данас да прича шта је све доживела те ноћи. И једина јој је утеха што је и поред свега успела да очува трудноћу и роди девојчицу, само два месеца после несреће. Анђела, која се родила 17. јуна, као истински анђео, већ увелико спрема малу матуру. Дали су јој то име, каже њена мајка, како би показали тим бездушницима шта је и ко је прави анђео.

А вечито ће се сећати своје Бојане и мужа Божина. И сваког трена оне ноћи кад их је зло задесило. Нико у Мердару није могао ни да претпостави да ће баш њих НАТО да бомбаредује. Ни у селу, ни у близини, нема ни војних ни других важних објеката. Сви су се спремали за Ускрс, велики хришћански празник. Тошовићи су легли рано да би поранили и обавили ускршње обичаје.

– Пробудила нас нека тутњава нешто после десет сати ноћу. Поустајали смо и пошто смо схватили да је на село пала бомба, са бебом смо сишли у подрум да се заштитимо. У брзини, заборавили смо њену флашицу. Божин се врати горе у собу и донесе је. Онда ми узе дете да ме одмени, пошто сам била у седмом месецу трудноће. И само што је узе у наручје, нешто је страшно треснуло. Више ништа нисам знала. Кад сам се освестила, видела сам да сам сва у рушевинама, само су ми глава и лева рука били слободни. Чула сам како ме муж дозива испод рушевина поред којих је лежала наша ћеркица – казује Марија, додајући да је бомба ударила у сам темељ куће.

Онда су дошли Маријини отац Саво и брат Мирко. Прво су изнели малу Бојану, потом су голим рукама откопали Божина. Био је жив, али непокретан. Скинули су врата од куће и поставили га на њих. Онда су откопали и Марију. Пренели су их у један пропуст на путу. Ту су провели ноћ, бомбардовање није престајало.

– Питала сам где ми је дете, а они кажу да је код моје мајке Загорке. Дуго сам држала главу Божинову, тешећи га. Онда ме је заменио отац. Кад је свануло и престало бомбардовање, ја осећам да муж не дише. Додирнем му лице, оно хладно. Мртав је, успела сам само да кажем. Мртва ти је и ћерка, рекоше ми моји. Била сам у шоку. Ни суза нисам имала. После су ме превезли у Куршумлији у болницу, па у Прокупље. Имам и данас ожиљке по целом телу, на кичми велики. Али, највећи је онај у души – прича Марија Тошовић.

Она је данас захвална добрим људима и држави Србији. Људи из локалне власти су је запослили и Марија ради као матичар у Месној канцеларији у суседном селу Рачи. У полету обнове свега порушеног који се одвијао после бомбардовања, изграђене су нове куће у Мердару. Једну од њих добила је и породица Тошовић.

Бојана Тошовић најмлађа жртва НАТО агресије 1999
Отац Божин и ћеркица Бојана страдали од НАТО бомбе која је разорила кућу

Онамо горе, где су биле куће Мердарчана, све је запустело. У скоро свакодневном бомбардовању два и по месеца на ово село сручене су тоне и тоне бомби. Па и четири контејнера касетне муниције. Тек је прошле године очишћен тај део терена. Али, за свих ових година, тамо где су биле куће и имања, све је зарасло у шикаре и трњаке. Ни зарушени тунел поред села још није поправљен, тако да ни воз више овуда не пролази ка Космету. И магистрални пут којим се из Ниша иде ка Приштини у веома лошем је стању.

Како пише у књизи „78 дана пакла“ Радољуб Глигоријевић, само је Патрик Бенсон, француски књижевник, посетио Мердаре и своје запрепашћење злочином пренео у листу „Фигаро“. Не памти се да је ико из било које земље учеснице бомбардовања званично посетио Мердаре и породицу Тошовић.

Као да их није дирнуо ни изгубљени живот тако мале Бојане.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *