Црна Гора и Унеско, част и брука…

Пише: Зоран Шапоњић

Представници четири државе заплакали су данас у Паризу пошто је саопштено да је Генерална конференција Унеска одбила да прими Косово у своје чланство! Биле су то сузе радоснице за Србе и Србију, за праведну борбу овог народа са светским моћницима, сузе радоснице над победом правде и истине над злом!

milo-djukanovic-hasim-taci

Питам се вечерас, да ли су представници Црне Горе, они кукавци што су данас раније подигли два прста, гласали за предлог Албаније да Косово, да они који су секирама скидали крстове са српских, православних манастира, буду примиљени у Унеско, заплакали када су чули за резултат гласања. Па, или због тога што предлог њихових пријатеља из Тиране није прошао, што је Хашим Тачи разочаран, или, ако су имали имало срца, ако их је крв повукла, у знак радости што је Србија победила. Ово, нека виде сами са собом, и са народом, кад се врате у Подгорицу.

Био сам у Пљевљима, оног дана када је Црна Гора изгласала да се одвоји од Србије. Сећам се, ко јуче да је било, кад су објавили да су они који су за самосталну Црну Гору победили, да ће се одвојити, сео сам на клупу, у парку испод хотела „Пљевља“, и, сузе су саме кренуле низ образе. Плакао сам у мраку, сам, као мало дете…

И, не због тога, рећи ћу, што сам неки „великосрбин“, не због мржње према онима који су народ убедили да ће им одвојенима бити боље, не због одлуке народа, сами су тако изгласали, него – због крви. Због тога што сам дубоко у себи осећао те вечери, да одлази и један део моје крви, део мене. И, због тога, што ћу убудуће, од тог дана, кад пођем под Острог, у Свету Тројицу, код мојих пријатеља широм Црне Горе, у поносне Крће, у Пивљане, горе на Сињајевину, морати преко границе. Ето, због тога.

И данас поподне, кад сам видео да је и Црна Гора, поново, гласала против Србије, а за предлог Албаније, да Албанци чувају Грачаницу и Високе Дечане, душа ме заболела. Заболела изистински, па шта год ви сада рекли.

И, питам се вечерас, шта ли су они који су из Подгорице наложили својим представницима у Генералној конференцији Унеска да гласају за Косово и Албанију, да пљуну браћи у лице, мислили кад су већали, ако су уопште већали шта ће и како ће. Ако им нису, а вероватно јесу, рекли шта да раде и како да гласају. Јесу ли помислили и једном да тек „част и брука живе довијека“?

Јесу ли помислили шта ће једног дана, када има садашњи пријатељи, они за чије предлоге гласају, постану власници Биљарде, када им отцепе део државе, у кога ће тада гледати, у коме ће им унуци тражити савезнике, хоће ли им Србија до тада заборавити и опростити бруку и издају?

А Србија јесте данас победила. Неочекивано, готово невероватно. И, пао је данас камен са срца свакоме коме је на срцу ова земља, свакоме ко је воли изнад свега, свакоме коме је један њен камен дражи од читаве Америке.

Али, не треба бити наиван, вратиће нам за ово, коштаће нас ова победа.

Јер, много су за Запад два пораза са Србијом у само пола године. Прво Сребреница и резолуција о геноциду која је пала у Савету безбедности УН, па сада пријем Косова у Унеско. И на ово треба бити спреман, биће нових захтева, биће нових уцена, биће нових резолуција, удара по Србији.

Само, једну ствар, чини ми се не би требало заборавити. И Сребреница и Косово, и порази перјаница западне политике и западног светског поретка и у СБ УН и у Унеску најава су, као што данас рече Кустурица, неких нових времена, неког новог света, који се, сведоци смо, полако али сигурно успоставља, рађа пред нашим очима. Света у коме више неће сви играти по нотама једног. Јер, није ово више 1999. година.

Можда се варам, Бог зна, али, ја у ово данас верујем мало више него јуче.

 

Искра




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *