Азбука од 300.000 слова

Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић

Хрватска, као нова чланица ЕУ, ових дана има проблема да самој себи, Европи и свету, покаже шта је њен национални симбол

Хрватска, као нова чланица ЕУ, ових дана има проблема да самој себи, Европи и свету, покаже шта је њен национални симбол, шта је „парадигма патње и хрватства“: иако је хрватски премијер Зоран Милановић и речима и делом стао у одбрану табли са ћириличном текстом, Штаб за одбрану Виковара не одустаје.

„Покажимо премијеру Милановићу и њему сличнима да је Вуковар био и да ће остати симбол домовине, парадигма патње, домољубља, хрватства, синоним крвавог остварења вишестољетне борбе хрватског народа за самосталност, очити пример шта значи даровати живот за своје пријатеље, своју породицу, властити дом и домовину“, истакнуто је у новом позиву Штаба за одбрану Вуковара на нови протест.

Да ли је вандализам према ћирилици парадигма хрватства? Да ли су поломљене табле и урлање „Србе на врбе“ симбол домољубља? Да ли је дух из боце, који је пуштен поводом 30 слова азбуке, истина о данашњој Хрватској или само инцидент?

Судећи по грозним ТВ снимцима, али и по коментарима у неким хрватским медијима, Срби у Хрватској немају више коме да пишу. Поготово не ћирилицом.

Има она чувена опомињућа мисао немачког песника „Тамо где су гореле књиге, гореће и људи“, поводом спаљивања књига у Берлину 10. маја 1933. У прогласу је писало: „Против дрскости и ароганције. За ред и поштовање пред бесмртним немачким народом. Прогутај, запали дела Тухолског и Осијецког“. Сличност изазазива благу језу, тим пре што се у овим новом таласу „бранитељства и поноса“ чита морбидни подтекст сличан оном у Берлину од пре осамдесет година. Културна добра су у свим временима носиоци националног или верског идентитета, а некадашњи „Кампфбунд за немачку културу“ под вођством ватрених заговорника „крви и тла“ Алфреда Розенберга, данас добија свој хрватски пандан у ЕУ. И то нико, одједном, не сматра тако страшним.

Данке, Дојчланд! Ништа није случајно.

Напротив, из Брисела су ових дана јавали да је то, иако није баш лепо, ствар инволвираних држава, и да се Европа неће мешати у такве тричаве ствари.

Рат против ћирилице далеко надмашује неколико табли на зградама у Вуковару. Иако је хрватски премијер ставио тачку и окачио спорне двојезичне табле, дим из Вуковара прераста у пожар који се шири Хрватском. Слова су само изговор. Мржња према Србима испоставља се као моћан кохезиони фактор, кључ домољубне пропаганде. Брисање ћирилице је симболичко брисање и оно мало Срба што их је у Хрватској остало после егзодуса (око триста хиљада) у „Олуји“ и „Бљеску“. Односно, ово екстремистичко лудило око ћирилице има само једну оставштину за будућност, само једну поруку – ако хоћете да останете у Хрватској, има да вас нема.

Тако се за нас, са ове стране Европе, испоставља једна невероватна истина: за хрватске домољубе азбука има триста хиљада слова!

А једно слово мења све – тако се хистерија претвара у хисторију, и обрнуто. Језичко једначење по звучности претвара се у идеолошко „једначење по бучности“, па тако домољуби из Вуковара и Сплита својим дивљањем од Хрватске праве Крватску.

У том духу у Сплиту су, на таласу овог домољубља, разлупали ауто са београдским таблицама. А таблице су написане латиницом. Још један доказ да је мржња, пре свега, неписмена.

Иначе, што се разлике између латинице и ћирилице тиче, она лежи у неколико слова. На пример, самогласници су нам исти. А, Е, О.

Ипак, „U“ чини ту разлику језивом.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *