Америка до Дамаска

Пише: Зоран Грбић

Кад сам се пре неких десетак година припремао за пут за Сирију, не знајући ништа о њој, тадашњи амбасадор у Дамаску телефоном ме је уверавао да је Сирија потпуно безбедна. Сиријски амбасадор у Београду ми је рекао да је у Дамаску толико безбедно да је могуће спавати у парку, са све стварима поред себе, и још и незакључаним аутомобилом приде.

Сирија је до пре три године заиста била безбедна и слободна, на сличан начин као што је то, рецимо, била стара СФРЈ. Можда није постојала демократија западног типа, постојао је (и постоји) један вођа, али народ опет није неслободан, и не изгледа као да му је нешто ускраћено. Религија је одвојена од политике, а све религије су дозвољене. Може да се исповеда свака вера, жене могу да буду покривене, али и не морају. Православље је и даље раширено у Сирији, земљи Светог Петра, у којој је установљена прва хришћанска црква, а литургије се још увек изводе на арамејском, језику којим је говорио Исус. У Сирији чак постоји и градић, једино место на свету, у коме је арамејски нешто као други службени језик. Антиохијски патријарх данас је у Дамаску, граду који носи титулу најстаријег непрекидно насељеног града у историји света.

Читава Сирија је пуна историјских места, чак и бројних крсташких замкова, укључујући и вероватно најпознатију тврђаву на свету, Крак де Шеваље, као и неколико муслиманских утврђења из тог периода, као што је чувена Саладинова тврђава. У Великој Џамији у Дамаску (Umayyad) још увек се чувају мошти Јована Крститеља, кога и муслимани поштују, а у њеном дворишту је и гроб Саладина Величанственог, и то је место за кога муслимани верују да ће се Исус појавити у време Апокалипсе. Државу са толико великом историјом, а опет секуларну и толерантну, данас напада држава стара тек нешто више од два века, без осећаја за историју.

На сваку најаву неке нове америчке ,,интервенције“ (значи, често), сетим се чувеног старог филма Џона Милијуса из 1975. ,,Ветар и лав“. Романтичарски филм, инспирисан истинитим догађајима с почетка 20. века, говори о слању америчких трупа у Мароко 1904. године. Лик Теодора Рузвелта у филму ламентира над убијеним гризлијем, и каже како он персонализује дух Америке. ,,Мало слеп и немаран понекад, али храбар.“. Каже како је амерички народ усамљен, као и медвед, неосвојен, али увек сам. Без правих савезника, само са непријатељима. Рузвелт у филму каже ,,Свет нас никад неће волети. Могу да нас поштују, могу да науче да нас се боје, али нас никад неће волети“.

Ко овакву Америку и може да воли и разуме? Кроз читав двадесети век су ратовали, и ретке су оне године кад њихова војска није била у некој другој држави, у неком рату или интервенцији. При томе, ни у одабиру савезника ни у врстама интервенције често нема доследности, па такве акције личе на понашање слона, или боље, Рузвелтовог америчког гризлија у стакларској радњи. Помагање муџахедина у Авганистану, војна асистенција Ал Каиди у Либији, сарадња са Катаром против Сауда у Египту, сарадња са Саудима у Сирији, све су то неки од показатеља ширине америчке политике. Осим тога, сваку земљу којој су тако ,,помагали“, остављају у тоталном расулу, а цивилне жртве су током, и после интервенције, веће од жртава које су наводно провоцирале војну акцију.

Али и поред такве недоследности, и поред тога што се јасно показује неефикасност таквих акција, САД никад није имала проблема са недостатком већинске подршке становништва за нове војне интервенције. Америка може да организује инцидент у Токиншком заливу и да од тога направи разлог за напад на Вијетнам, може да слаже за ирачко оружје масовног уништења, да након тога понови сличну лаж за Либију, и сваки следећи пут, иако су све лажи касније обелодањене, грађани Америке изнова верују у нове лажи.

У тексту од пре пет година, Америка, одрастање великог брата, покушао сам да појасним тезу да су се савремени владари САД одвојили не само од почетних идеала Очева нације, него и од сопствених грађана. Што је умногоме олакшано чињеницом да је већина грађана данашње Америке недовољно обавештена и незаинтересована за дешавања у осталом делу света. Што је донекле и разумљиво. Стандард доноси незаинтересованост, а луксуз право на глупост и незнање. Када неко има посао, и новац којег може да троши у своје слободно време, нема више времена да размишља о међународној политици. Размишљање о томе препушта влади, и верује у оно што чује на званичним вестима. Тако је вероватно и у већини осталих западних земаља, у недостатку времена и воље, верује се великим телевизијама.

Али, чини се да се ту нешто коначно мења. Према истраживању које је спровео NBC, иако су нека питања била благо сугестивна, и подразумевала да је сиријска влада користила хемијско оружје, само 42 одсто анкетираних је за војну интервенцију, а 79 одсто сматра да би председник за то морао да тражи одобрење од Конгреса [1]. По истраживању Quinnipiac Универзитета, 61 одсто грађана сматра да ангажовање у Сирији није у националном интересу САД, а 59 одсто су и против слања оружја побуњеницима [2]. Према истраживању Ројтерса, недељу дана пре напада хемијским оружјем 60 одсто американаца било је против интервенције, а након напада и оптужби сиријске владе тај број је пао на 53. Број оних који би подржао интервенцију скочио је са претходних 9, на свега 20 одсто [3].

Можда је на промену свести коначно утицао интернет, са својим независним вестима. Можда је грађанима доста бројних интервенција са нејасним резултатима. На промену свести је можда делимично утицао и догађај из Бенгазија, када је амерички амбасадор брутално убијен од стране истих оних ,,демократских опозиционара“ које су САД здушно помагали новцем пореских обвезника. Или је економска криза почела да узима свој данак, па грађани запада све више стављају прст на чело, уместо на кредитну картицу. Како год било, чини се да су на страни америчке интервенције данас само Француски председник, Турска и Саудијска Арабија, а бројне државе савезници, као Египат и Кипар, одбили су чак и прелете, односно узлетања војних авиона.

Можда ће се у наредној недељи, пре гласања у америчком Конгресу, поново изненада десити неки стравичан масакр који ће узбуркати светску јавност. Владари Америке су изгледа баш одлучни у намери да спроведу нову хуманитарну интервенцију. На страну то што би, ако им је већ стало да заштите људе од тровања, пре морали да бомбардују Монсанто – ближи је, а и имали би већу подршку за то. Али америчка влада више нема морални кредибилитет, чак ни за тако нешто. Све и уколико се узме за истинито тврдње западних медија, да је у Сирији страдало сто хиљада цивила, тај број је далеко мањи од страдалих цивила само у Ираку, не рачунајући остала места великих америчких хуманитарних интервенција.

Не би било лоше подсетити, пре десетак дана у америчком војном суду (нама су након октобра 2000. прво ,,саветовали“ да укинемо војне судове, као недостојне за модерну демократску државу) осуђен је војник Бредли Манинг, због одавања војних тајни сајту Викиликс. Између осталих докумената, предао је и барем два видео снимка – Багдадски и Гранаи напад (Baghdad airstrike, Granai airstrike). Снимак напада у селу Гранаи, у Авганистану, током којег је погинуло између 86 и 147 цивила, углавном жена и деце, касније је неповратно уништен, али се багдадски напад и даље налази на интернету [4] [5]. На њему се види снимак из хеликоптера, из кога пуцају по цивилима, верујући да је само један од њих наоружан. Кад се појави комби, војници процене да су дошли само да покупе тела, али и то је био довољан разлог да затраже и добију дозволу да поново запуцају. Све то је праћено повременим смехом, и (кад су схватили да су упуцали и двоје деце) коментаром да су ирачани криви јер су довели децу на бојиште. Држава која осуђује војника Бредлија, а не кажњава оне који су се иживљавали пуцајући из хеликоптера по цивилима, не може да буде предводница света.

Нису ово једини авио напади који су прошли потпуно некажњено. Да не помињемо нападе по Србији, за њих се зна. У Урузгану, Авганистан, по дану су из ваздуха нападнута три аутобуса, 42 цивила је погинуло, 12 рањено. Село Азизабад је скоро потпуно уништено, са 90 убијених цивила. У Сангрину између 45 и 52. У Кундузу, амерички ловац је ракетом убио 90 цивила. Бомбардована је и свадба у Дах Бали, кад је поворка са младом кренула у село младожење, 47 цивила и млада су страдали. У селу Wech Baghtu, такође свадба, 63 цивила. И ко зна колико још некажњених напада. И уместо да се бави злочинима своје војске, данашња Америка и даље гледа ка другим државама. Тешко да би могло да се каже да САД има морални кредибилитет да другима држи моралне придике.

______________________
[1] http://firstread.nbcnews.com/_news/2013/08/30/20256971-nbc-poll-nearly-80-percent-want-congressional-approval-on-syriа
[2] http://politicalticker.blogs.cnn.com/2013/08/29/chemical-weapons-a-game-changer-on-u-s-public-opinion-on-syria
http://www.quinnipiac.edu/institutes-and-centers/polling-institute/national/release-detail?ReleaseID=1920
[3] http://www.reuters.com/article/2013/08/30/us-syria-crisis-usa-poll-idUSBRE97T0UO20130830
[4] http://youtu.be/W0I6S8mva-s
[5] http://en.wikisource.org/wiki/July_12,_2007_Baghdad_airstrike_transcript




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *