Ово је сведочанство о једном српском јунаку који није хтео да се повуче са колоном избеглица 1995. године у хрватској злочиначкој операцији „Олуја”, већ је узео оружје и одметнуо се у шуме, где је био страх и трепет за усташке бојовнике пуних 5 година.
Живко Кораћ је рођен 29. октобра 1957. године у Великом Шушњару, у срцу Баније, у породици великих верника. Васпитан у духу православља и родољубља никада није био члан комунистичке партије, што му је била препрека да добије посао у великим фирмама.
На самом почетку ратних сукоба Живко се одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији.
Међу борцима и пријатељима био је веома поштован због своје благе нарави али и одличног сналажења и познавања терена на простору Баније.
Током рата је био два пута рањаван, на Бенковцу и у операцији „Коридор”.
Августа 1995. године усташе покрећу злочиначку операцију „Олуја” којом протерују српско становништво са њиховних вековних огњишта и чине стравичне масовне злочине над оним Србима који су остали у својим домовима, махом старијим и немоћним људима.
Током повлачења српских избеглица, Живко је својој породици рекао: „Ви идите, а ја не дам своју кућу и своју земљу!”
Након тога Живко одлази код своје бaкe у Велики Шушњар где се скрива кратко време. Ту убрзо убија усташког злочинца који је често долазио у то већ опљачкано и протерано српско село. Након тога Живко облачи униформу Српске војске Крајине, узима наоружање и одлази у шуме.
Усташка власт организује потеру за, како они наводе, „одбеглим четником”, у потеру се укључују и усташка полиција и војска, те им се придружују и ловци из ловачког друштва „Фазан”, који под маском лова на дивље звери увелико учествују у потери на Србина Живка.
Поред великог броја наоружаних усташа били су још укључени пси трагачи и хеликоптери. Живко Кораћ је једину предност имао у томе што је Банију знао као свој џеп.
Током хајдуковања Живко је ликвидирао још троје усташких злочинаца.
Живко никада није нападао народ, искључиво се обрачунавао са наоружаним усташким бандитима. Могао је да пређе преко Уне на територију Републике Српске али није, јер му је родна груда била светиња.
На српску Нову годину, 14. јануара 2001. године, Живка усташе успевају некако да опколе. Тога дана, борба са Живком је трајала пуна 2 сата, јер је током оружане борбе Живко пружао изузетно снажан отпор бацајући бомбе на усташке терористе.
Видевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помишљања на предају, Живко је активирао бомбу и ставио је себи на прса.
Кад су се усташе коначно усудиле да приђу мртвом телу Живка Кораћа, видели су на њему униформу Српске војске Крајине која им је након 5 година још једном и последњи пут запрскосила на Банији.
Живко Кораћ је иза себе оставио сина и кћерку.
Подвиг Живка Кораћа одјекнуо је међу Србима у Хрватској, а многи Хрвати имали су поштовање према војнику РСК који је пет година одбијао да се преда.
Како би спречили ширење прича о његовом јуначком подвигу, хрватска телевизија је чак снимила и документарни филм покушавајући да Кораћа прикажу као злочинца са проблематичном предратном прошлошћу.
Покушаји усташа да се Живко представи као битанга су остали безуспешни. Легенда о Живку Кораћу, последњем активном војнику Републике Српске Крајине наставља да живи и да се преноси на нове генерације Срба.
Pokoj mu dusi junackoj!