Зашто волим вукове
Ову причу ћу почети питањем:
Зашто већина људи не воли вукове?
Кад одрастете уз „Црвенкапу“, добру девојчицу која је ишла у посету болесној баки, коју је појео велики зли вук, јасно је да вам од малена усађују одбојност, мржњу, страх од вукова. Кад се сетите „Три прасета“ и „Седам јарића“ јасно је да је рушилачка снага вука изузетно опасна. Кад као дете слушате приче о великим чопорима који нападају стада сиротих овчица мислите да су то крволочне, бездушне зверке. Кад мало размислим, сви смо ми, мање или више, расли уз неке смернице да су вукови нешто лоше, нешто чега се треба бојати. И логично је да су неки те смернице задржали и кад су одрасли.
Ја сам, некако, увек била контра света, па је тако било и по питању вука. Иако сам јасно капирала да су у бајкама они зли, мени је било жао што су увек извлачили дебљи крај. Или би их убили или би их намагарчили. То није било лепо.
Као малој увек су ми се свиђале слике вукова. Били су велики, лепи, за мене магични. Можда је та сирова снага која је избијала из сваке слике била разлог зашто сам у једном периоду желела баш вука за љубимца. Томе је, вероватно, допринео и неки филм, мислим да је био немачки, у коме је отац сину, оболелом од леукемије коме је остало пар месеци живота, испуњавао сваку жељу. Последња је била да добије вука.
Код мене је вук увек изазивао дивљење и страхопоштовање. И знала сам да, без обзира на све бајке и све приче о крволочним чопорима, и наш народ има дубоко поштовање према овој животињи. Уосталом, сетимо се да се, и поред свих лоших особина које су немилице додељиване вуковима, у стара времена мушкој деци врло често давало име Вук. Веровало се да их то име чува од урока јер носи ту невероватну, готово натприродну снагу вука. Сећам се да су нас учили да је и Вук Стефановић Караџић тако добио име.
Двојаки карактер односа људи према вуку који је био истовремено поштован али је и уливао страх, одразио се у многим митовима, бајкама и баснама као и књижевним делима. У ту групу спадају и веровања у вукодлаке. У многим културама, између осталог нека северноамеричка индијанска племена као и Туркменистанци и Монголи, вук се сматра тотемом.
Узбекистанци и Хуни изводе порекло својих народа од вука, а стари Турци су вучицу сматрали својом прамајком.
Према римској митологији Ромула и Рема је дојила вучица, а слично веровање је постојало и у Словачкој, а и Кира, оснивача Персијског царства је, према веровању, одгајила вучица.
Серијал „Вучије приче“ је спонтано покренут. Објавила сам причу „Пастир и вук“ која је на мене оставила изузетно јак утисак. Коментари комшилука су ме инспирисали да објавим још коју причу, а онда су кренуле да се нижу једна за другом. Испоставило се да сви у комшилуку воле вукове и да, како је то ironijexl лепо рекао
– Полако и овај наш комшилук постаје чопор!
Ово су била нека моја размишљања о вуковима. Добродошли сте да у коментарима или неким својим текстовима изнесете своја мишљења и разлоге зашто волите вукове.
И за крај нешто што сам прочитала на нету и веома ми се свидело јер је и мени нешто слично пало на памет пре доста времена. Кад би бирали једну познату песму која би описала вука то би био стих чувене песме Бијелог дугмета:
„Шта би дао да си на мом мјесту, да те мрзе, а да ти се диве…“
Ивин свет
Кад се каже, “Вук длаку мења ал’ ћуд никад”, не мисли се на немилосрдног крволошца, већ буквално на његову понос, част и достојанство.
Можда није јачи оли од лава и медведа али га никада нећете видети да игра у циркусу
Мој омиљени цитат
Вук се никад не повлачи. Вук умире, али чопор остаје !!!
Слабији и од лава и од медведа, али га никад нећете видети како игра у циркусу!
Po prilicno se slazem sa tekstom gore. Samo bih dodao da imam veliku zelju da nekad za zivota nabavim jednog.
I da, za svakoga ko voli vukove, preporucujem knjigu “Preziveti sa vukovima” (Ne provlace se kroz celu knjigu, imaju samo 3-4 glave o tome ali je za mene to bilo i vise nego dovoljno) 🙂
L’Arbre de Noël ili The Christmas Tree je naziv filma o decaku sa rakom