Командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле потпуковник Живота Ђурић погинуо је 25. марта 1999. године после напада на камп за обуку терористичке тзв. ОВК. У тренутку погибије управљао је борбеним авионом типа Ј-22 „Орао“, евиденцијског броја 25104.
Држава Србија се више не сећа херојске смрти пилота мајора Зорана Радосављевића. Смрт у неравноправном сукобу са вишеструко надмоћнијим НАТО ловцима га је учинила херојем, али та државна почаст га је неоправдано мимоишла
Око 20 часова зачуо се удар од кога се просторија затресла. Стигли смо само да се погледамо. Већ у следећем тренутку уследила је страшна експлозија и ја сам полетео увис. Као да сам летео у неком безваздушном простору. Пре него што сам пао у несвест.
Памте се прва и последња битка.
У првој се бојиш да не сагориш, за неку будућу, а у последњој, да ће их бити још. Ни у једној од њих две се не бојиш да даш и живот. У првој мислиш да ћеш живети стотину година и да је смрт нешто што се дешава другима, а у последњој, јер живот после ње није живот.
Јединица је директни потомак Славенских ратника, Сербских витезова, хајдука, комита… Свих оних који су били спремни дати свој живот на олтар српства. И свако ко је једном био Припадник, то до смрти и остаје. То је нешто што се не може одузети. Осим ако својим срамним делом спрам Србије, сами себи не одузму то часно звање, бивајући одбачени од осталих Припадника.
Негде у даљини се зачуо рафал. Затим још један. Тајка је полако устао са степеница на којима је седео и пришао нам полако. Очи су му биле крваве и мутне.
Теже од ћутања о њиховим заслугама за неуспех два копнена напада НАТО-а је етикета злочинаца којом су обележени. Добили су је сви кад су њихове команданте оптужили и испоручили у Хаг. То је нови пакао Кошара завијен у обланду ЕУропске демократије. То је со коју им додајемо на ране задобијене у Косовском боју који су водили на крају 20. века.
Сутрадан је доктор опет дошао са пријатељем који вози трактор, некако је осећао да шиптарска породица више није ту, сатима су скупљали лешеве…
28. јун 2001. Уторак. Ударна вест у свим медијима. Бивши председник Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић, изручен је Хашком трибуналу… Остатак вести се није ни слушао. Шок. Неверица. Гнев.
…И да вам једног дана честитам Дан победе над НАТО пактом, као што вам сада честитам Дан победе над фашизмом.
Зоран Радосављевић је био мајор и пилот Ратног ваздухопловства Војске Југославије, који је погинуо бранећи српско небо на почетку НАТО бомбардовања, 26. марта 1999. године.
Слађана Станковић погинула је као добровољац на Косову и Метохији 5. јуна 1999, помажући рањеним саборцима. Четрнаест година касније Ниш се одужио једној од најхрабријих становница
Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време Другог светског рата, савезници су себе оцрнили за вечност.
Сведочења припадника српске војске о вишенедељном одбијању напада шиптарских терориста из такозване ОВК, потпомогнутих војском Албаније и НАТО авијацијом
Окупили су нас, Припаднике у биоскопској сали. Нешто се дешавало. На бину је изашао командант, жамор је утихнуо. Рекао је да је бомбардовање почело, да нас је НАТО напао, да… Кренуо је да набраја места која су гађана. И тада… Све је било као кроз маглу. Звуци говора су били све даљи… Гледао сам лица моје браће, прекаљених бораца…
Зашто је заборављен дечак Споменко Гостић, који је у рату погинуо на Озрену? Ко је све заказао у небризи према добитнику ордена заслуга за народ?
Микајла Шимшића, чија је судбина послужила као инспирација за филм Срђану Драгојевићу – заборавили сви. Са 25 гелера нема право на инвалиднину. Надничи по Србији. Тражи посао.
Гледам како све године бранећи је пушком, нису помогле. И сви они погинули, рањени и осакаћени… И ми, на жалост преживели. Све је мања и мања, све јаднија и тужнија.
У СО Бајина Башта стигла петиција са 30 потписа чланова ДС и ЛДП, који траже да се Улици Бориса Плахуте врати стари назив.
Натјерала си ме да запјевам да не бих залелекао, да пригрлим чврсто Твоје стихове како бих остао да плутам на њима по овој пучини без зрачка свјетла… без дашка вјетра… и да Ти се дивим.
