Србија је, замислите, једина европска држава која није направила попис својих жртава из Другог светског рата, а континуирано се одлаже и изградња споменика жртвама геноцида у НДХ и отварање одговарајуће музејске поставке на простору Старог сајмишта.
Једини грех им је био то што су одбили да се повинују плану међународних моћника и што су бранили српско достојанство – хапшени су, илегално пребацивани преко границе, потврдгнути тортурама, па на крају и под сумњивим околностима умирали у ћелијама хашком казамата, док су се Насер Орић, Готовина или Тачи шепурили као „хероји“ и заузимали фотеље.
У Гацку је служен парастос и освештан централни споменик српским жртвама страдалим у посљедњем, Одбрамбено-отаџбинском рату од 1991. до 1996. године на подручју општине Коњиц.
Просто се најежим од грозоморне реалности у коју смо гурнути вољом, бездушне, шаке моћника и трулих богаташа који су цео свет узели под своје. Тероризам је постао савремени облик њиховог владања над нама који се, и буквално, третирамо као овце на њиховом ранчу проклетих.
Многи страдалници Другог светског рата на тлу бивше Југославије, међу којима је највише Срба, и даље чекају да им се макар име помене. У периоду после рата, у духу братства и јединства, настојало се ове бројне жртве потиснути у заборав, а једини покушај да се они ипак попишу неславно је пропао шездесетих година, када је тадашња власт током новембра 1964. спровела попис жртава рата 1941-1945. године.
Као одмазду за напад на немачке војнике, Вермахт је насумично изабрао 36 људи са панчевачких улица, 21. априла 1941. године у преподневним часовима
У Сребреници се данас обиљежавају 23 године од страдања 69 српских цивила и војника, које су убиле муслиманске снаге под командом Насера Орића на Петровдан 1992. у сребреничким селима Залазје и Сасе и братуначиким Биљача и Загони.
Тужан ходам крајевима знаним, и питам се има ли овде Бога, Терају ме да се себе срамим, себе самог и народа свога. Оријентир ми брдо и речица, вучју стазу шума је сакрила, знам где је пашњак и пречица, али не познам где је кућа била.
Људи још памте зулуме муслимана под Орићевом командом (1). Милена Јовановић: Не боле ме моје ране, само душа за страдалом ћерком Раденком. Супругу Mилисаву убили мајку, брата и синовца
Помак у процесу који пред судом у Чикагу воде прогнани Срби из Хрватске. Фирма МПРИ (обучавала Хрватску војску) пристала на медијацију
Најрадоснији празник, кад прослављамо рођење Христово, кроз нашу историју није увек био радостан. Штавише, тог дана су у неколико наврата Срби били жртве великог страдања, почев од Другог светског рата, па и у ратовима деведесетих година
На месту глинске православне цркве у којој су усташе крајем јула и почетком августа 1941. године зверски убиле преко 1.700 Срба, више неће бити дозвољено одавање поште жртвама тог злочина.
Када видите на простору Спомен-подручја Јасеновац да је посађено цвеће у белим и црвеним квадратима, сложено у облику слова U, нисте сигурни јесте ли будни или у некој ноћној мори.
Фабрикују се хероји. Били су хитно потребни да би се народ идентификовао са њима, да скрене поглед у страну. Да не гледа тамо где треба. Да не види. Као што ни Држава није гледала раније те Хероје. Исти је то био народ. Исти људи. Ништа се нису променили. Држава јесте. Држави су требали хероји. Само тада…
Дарко Шарић однео је превагу над НАТО жртвама, а оштар говор председника Србије о изостанку кажњавања бар једног џелата западне војне алијансе доживео је цензуру у највећем броју српских медија.
На изложби посвећеној жртвама мартовског погрома и културног геноцида над српском културном баштином појавило се једва двадесетак људи, док су се на шиптарској изложби у центру Београда појавили и премијер државе, командант САЈ-а, лидери странака, уметници и разни „борци за људска права“. Зашто не поштујемо своје жртве и ко ће, ако не ми?
Десна рука муслиманског команданта, који је до детаља открио сазнања о злочину у Поточарима, означио је Насера Орића као наредбодавца и извршиоца клања цивила 12. јула 1992. године, наводи извор близак истрази
Величина једног народа огледа се и у односу према прецима. О томе колико су Срби у томе подбацили говори чињеница да не постоји евиденција гробаља ни тачни подаци о броју погинулих ратника..
Марина ми је испричала како су НАТО пилоти убијали људе на велики православни празник – Дан свете тројице.
