Одлазак вукова
Један по један храбри вук, одлази сам у мрклу ноћ. Завијање се његово претвара у хук, и тело његово губи моћ!
Врабац, сам те је Бог послао!
Мита Врабац, био је чудан лик, рођен тамо негде у Војводини. Отезао је у говору онако по лалински, наглашавајући оно „ш“. Пре две године био је рањен у лице, па му је фаца увек изгледала као да је у грчу, односно као да се стално цинично смеје.
На бојном пољу
Ноћ. Одавно је гаснуо и последњи сунчев зрак, уместо у постељу на положај морам поћ. И осећам самоћу. Проклети мрак...
Пробуди вука
Сети се корена, сети се славе, сети се како пред нама обараху главе. Издајник шета, с бичем у руци, да л' сте то овце постали вуци?
Стари вук је отишао пут плавога неба
Поруку вам шаље стари вук с планине, нек се спрема чопор Српске отаџбине, границу нам опет душманин напада, вукови на ноге да мајка не страда...
Ми бранимо српску отаџбину!
Поздрав вука који се не боји, још застава у рукама стоји, и команда остала је иста, за мном Срби, уз Исуса Христа!
Србија се одриче ЈСО хероја, а други…
Бесрамном одлуком Досманлијске окупаторске власти, стотине припадника „црвених беретки“, који су дуж разних фронтова крварили за слободу и част Србије
Ордење за понижене и издане
Немојте да вам ордење дјеле они који ни војске нису служили. Питао бих те што ће дјелити ордење, 'оће ли орден уз 63. падобранску, Војску Србије, ПЈП...
Тужно ЧОПОР у планини цвили
Иде ЧОПОР, где су предводници, предводници чаме у тамници. Звеки, Гумар, Улемек, робије за цео век. Тужно цвиле вуци у планини у тамници кажњени, невини.
Што је мање вукова, мање је и Срба
Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Вук је паметнији, а за ту слободу везан је и снажан осећај поноса, без премца међу животињама.
Чопор мора опстати
Чопор мора опстати, мора се водити најјачим и најмудријим, а који је по вољи оца нашега Великог Вука, чија мужевина је пространија и славнија од свачије и тај не сме раздирати јединство Рода вучијег.
Стопе од јунака
Остале су стопе, Отисци у блату, У ономе рату, Деведесет девете, Као стопе свете, Да сјаје у тмини, Србској домовини, Понос наш и снови...
Издржи брате, Звеки
О великим Јунацима, моја рука често писа, ал' данима на памет ми, једна иста до'ди миса'...
Узалуд им све и даље чујемо те
А ко ће га знати каква ће још чуда Србију да снађу, коме веровати и чијем ће гаду испросити наду, они што су сада забораву дали све Србске јунаке, само нису знали да још има оних што уче нејаке...
Десант на Кијево
Са сахране Паукове, вратила се ЈЕДИНИЦА, у четврту Чарли базу сви бијаху тужна лица...
Ноћас сам сањао мог Брата по оружју…
И пролазили су у тим својим дивним униформама крај мене... И изгледали су тако поносито... Силно! ...А ја сам стајао, ту, крај реке.
