Расформирани
Вучја сва су утихла чула, Чула попут ове ноћи потмула. Потмуле тмине што прети режањем, Режањем кад њивом живота не жањем…
Вучја сва су утихла чула, Чула попут ове ноћи потмула. Потмуле тмине што прети режањем, Режањем кад њивом живота не жањем…
Последњи поход распетих, последња небеска војска, последњи јуначки строј, последња команда „за мном“, последњи лет орла, последњи српски бој!
Само два дана од последњег постројавања ПТЈ и њеног званичног расформирања уследили су позиви свим припадницима расформиране Јединице да се хитно јаве на дужност…
Синови добри издате мајке, јунаштво се Ваше сад не цени више, издајници ови на власти што су, заједно Вас с’ мајком „низ воду пустише“…
Душко Маричић, што га Гумар зову, јунак силан без мане и страха, газио је храбро када је требало, стазама победе, пепела и праха…
Сетимо се оних ратних дана, Сетимо се храброг капетана, Сетимо се Крајине и Книна, Сетимо се храброг српског сина…
„Једнога дана кад будеш рањен“, овако почиње заклетва главна, којом се клела команданту своме, некада србска ЈЕДИНИЦА славна…
Не спуштај поглед, пред судбином својом, Ти који се ниси ни смрти бојао, него си храбро пред ЧОПОРОМ својим, у прошлом вијеку јуначки стајао…
Метохијским улицама, вук сабласно ноћи вије, око четри прије зоре, туд свеједно проћи није. Куда ови момци крећу? Да л’ је јава ил’ је санак? У ваздуху осећа се да крвави биће данак…
Вучић, дакле не само да нема храбрости (мање битно), него нема ни жеље, а ни дозволу (најбитније) да након безмало тринаест година покрене једно питање – коме смета ЈСО и да ли нам је данас, када су терористичке претње на југу све оштрије и извесније, та јединица потребнија него икада?
Савица Сале Медаковић, од оца Бранка, је рођен 12. марта 1969. године, у Книну. Завршио је средњу школу и након тога отишао на служње војног рока у ЈНА 1989. године. Био је у Нишу, као припадник специјалне јединице. Још тада у војсци био је са својом јединицом послат на Косово и Метохију…
Зов одјекну седам пута, кроз планину пусту ову, а са друге стране брда, и његови њега зову…
У ексклузивној изјави за КМ Новине, на јучерашњем обележавању 17-те годишњице од киднаповања првих Срба на Косову и Метохији, пуковник МУП-а, Славко Никић, осврнуо се и на актуелно питање о ревизији шиптарског терора.
Данас је Слава расформиране ПТЈ, једног периода у историји Јединице. Дванаест година… А пре тога још дванаест… Далеко беше ’91. И ја ћу бити тамо. У том строју. Да ми кажу да нас нема. Неподобни и непотребни. Запад је ипак имао последњу реч.
Објективне могућности за употребу, тачније злоупотребу, невладиних организација у класичном обавештајном раду су толико повољне да их се ниједна западна служба не би одрекла.