Са штапом сам заробио непријатеља
Добио сам наређење од команданта батаљона да упутим једну патролу на непријатељски положај да бисмо извршили потребна извиђања. Договор је био да ако тамо има Бугара, да патрола пусти три црвене, а ако их нема исто толико зелених ракетли.
Вођа патроле је изашао на гребен косе и одатле пустио три зелене ракетле што је био знак да и ја могу са целом четом да се испнем на непријатељски положај. Пред нашим очима указала се дуга коса чије су падине биле обложене буковом шумом, док јој је гребен, приметили смо, био огољен, покривен високом травом папрати. Како никога од српских трупа лево и десно није било, одмах сам са једним водом испоставио непосредно осигурање, а остао сам са остала три, наредивши својим војницима да спавају загрливши пушке. Преморена чета је одмах утонула у сан док смо стражар и ја, као командир, једини остали будни из опреза да нас непријатељ не изненади.
Касније смо сазнали да је ове ноћи 1. непријатељска армија одступала на целом фронту у правцу својих положаја док су их наше трупе и даље гониле.
У саму зору, да не бих будио своје војнике, кренем сам планином да видим има ли наших трупа тамо десно као што смо очекивали. Међутим, одједном на педесетак метара приметим једног бугарског војника наоружаног пушком како са ашовом на рамену иде од њихових ровова који су били изнад села Екшиса. Разуме се да то за мене није био ни мало пријатан сусрет, јер сам био „наоружан“ само обичним штапом. Муњевито, да бих Бугарина предухитрио да не изнесе пушку на нишан, командовао сам „Стој!“ и истовремено, брзо ставивши свој штап под мишку и држећи га попут пушке, на готовс повикао сам из свег гласа:
– Фрлај пушку!…
Изненађени Бугарин одбаци од себе пушку и ашов, а онда на моју команду „Напред!“, док сам га гледао право стрељајући у очи кренуо је као опчињен к мени. Кад ми је Бугарин пришао на десетак метара, да не би приметио да нисам уопште наоружан, а „играјући“ једино на брзину и сналажљивост командовах:
– Стој! На-лево-круг!
Када се Бугарин одмах послушно окренуо ја сам му наредио:
– Фрлај фишеклије!
Бугарин без реии брзо откопча опасач на коме су биле фишеклије са ручном бомбом и ножем, па све ово спусти крај себе у траву. Тек тада сам му командовао да се окрене и пође напред сасвим близу к мени, а када ми је, запањен, пришао, спустио сам свој штап и пружајући му руку поставих му питање:
– Је ли братко, откуд ти овде?
Сав сплетен и збуњен, Бугарин ми је одговорио да је послат да повуче објавницу, а да је сада управо пошао да тражи своју чету.
– Погрешио си братко, – рекао сам му, стављајући моју руку на његово десно раме, – уместо да нађеш своју објавницу, нашао си мене са целом четом.
Чим сам се са својим заробљеником појавио у чети стражар је разбудио све војнике повикавши:
– Устајте, ево поручник води Бугарина!
У чети је настало усхићење када сам им испричао како сам заробио са штапом добро наоружаног непријатеља; дуго њиховом усхићењу није било краја.
Много касније, после рата, од свог команданта батаљона, песника Мирослава Јелића, сазнао сам да је случајно срео у Софији оног мог Бугарина заробљеног мојим штапом. Мој „заробљеник“, иначе у цивилству адвокат, испричао је „у поверењу“ за кафанским столом песнику Јелићу како сам га „на препад“ заробио са штапом, молећи га да ову његову тајну због „срамоте“ не каже никоме у Софији. Колико ми је познато, Јелић је одржао дату реч, али је нешто касније у „Политици“, мислим 1924. године, објавио ову Бугаринову исповест као причу.
Коста Димитријевић
„Јунаци српске трилогије говоре“
Индустродидакта, Београд, 1971.