среда, 30. 11. 2022.
Акција!

Последњи батаљон

(4 коментара)

1.499,00 дин. 1.199,00 дин.

Милован и Радомир су били отац и син који су бежали главом без обзира, јер у овој новој земљи за такве као што су били њих двојица, места није било.

Издавач: ЧОПОР
Број страна: 523
Повез: броширан
ISBN: 978-86-81990-03-2
Година: 2022

Опис

Милован и Радомир су били отац и син који су бежали главом без обзира, јер у овој новој земљи за такве као што су били њих двојица, места није било.
Када се рат завршио са њим се завршио и Милованов сан о повратку краља у чије име се борио у јединицама Равногорског покрета. Мада, у реалности то баш и није било тако. Он је волео да замишља како се бори за свога краља коме је положио заклетву. Био је поручник у оној краљевој војсци која је капитулирала само шест дана по отпочињању напада на Југославију. Све оне приче о славној војсци, која је у претходним годинама односила велике победе, распршиле су се после само недељу дана силовитог налета Вермахта, силе какву до тада ова планета није видела.
Када је почео рат, Радомир је био мали и није ни знао шта се дешава. Наравно, са својих десет година је разумео, али није знао шта је то рат и шта га све очекује у земљи која је још једном била пред великим искушењима, као и много пута до тада у својој, не тако давној прошлости. Знао је да му је отац војник и официр у краљевој војсци и био је много поносан због тога. Мајку је изгубио још док је био мали, однела је туберкулоза. Није се чак ни сећао њенога лика. Одгајили су га баба и деда. Одрастао је у Београду, а о оцу који је стално био на неким дужностима и теренима, слушао је из прича које му је деда причао. Због тога га је још више волео. Његов отац је за њега био јунак каквог нигде нема.

(…)

Око шест сати ујутро весела група добро одваљена од алкохола, хашиша и разног блуда, који је упражњавала у сенкама клуба, крену полако да се пакује. И тада изби гужва коју нико није очекивао. Милован је видео оног капетана како најпре одгурује менаџера, а затим га и удара песницом у главу. Он одмах притрча и у том приласку неко га удари у главу. Он паде и и том приликом погледа где је Радомир, који је пошао за њим.
Радомир када виде како му отац пада, прво хтеде да се и сам умеша у ту гужву која је тако изненада и ненадано настала, али онда схвати да ће, ако се буде макар и приближио тој разулареној гомили, проћи још горе од оца кога није више успевао да види од силних ногу које су се тамо померале. Он се упути ка шанку испод кога извади скраћену сачмару како су је овде популарно звали Лупару, за коју је знао да тамо стоји, јер му је то шанкер показао пре неко вече.
Брзо провери да ли је напуњена и онда окину сачму у правцу плафона. У том затвореном простору, где је оркестар утихнуо и где се само могло чути пијано урлање официра, то одјекну као гром. Већина официра се одмах баци на под, вероватно рефлексно, мислећи да је нешто експлодирало.
Прашина са плафона му паде на рамена и косу и он онда упери кратеж ка свима њима и узвикну да се одмах престане. За ових двадесетак дана је научио и сам неколико основних речи на француском и сада их је употребио на најбољи могући начин. Кроз таму виде да су његове речи имале дејство на све у клубу. Сада су сви буљили у њега у ишчекивању шта ће следеће да уради. Он међутим, у недостатку француских речи, ни сам није знао шта даље.
Милован срећом схвати његову недоумицу те брзо скочи на ноге и брзо покуша да преузме ствар у своје руке.
– Господине капетане, дозволите да ово решимо како прави џентлмени – испали он, потрудивши се да му нагласак не звучи превише очајно.
Ове његове речи привукоше капетанову пажњу и он се окрете ка њему. Милован показа погледом Радомиру да може да спусти оружје, што овај и учини. Милован тада приђе капетану и салутира му на војнички начин, али француски. То овог умири на тренутак и Милован га позва да се мало издвоје устрану. Остали су гледали ту сцену готово не дишући, осим наравно осталих официра, који су некако навијали да се кермес настави.
Када је Милован схватио да је проблем настао око рачуна зато што је био пренадуван, он сам приђе менаџеру клуба и ошамари га пред свима. Издра се на њега на свом најгрубљем француском што изазва и мало смеха код појединих официра који су све то гледали и отера менаџера да напише нови рачун. За петнаест минута рачун је био плаћен и официри су напустили клуб у истој оној галами и гунгули као и када су у њега претходно вече ушли.
Напољу је већ било увелико свануло када су отац и син изашли на свеже марсељско јутро. Кренуше низ улицу. Милован га загрли.
– Стари, краља ти, шта си рекао оном официру па те је онако одушевљено погледао пре него што си ударио ону пизду од менаџера?
– Да сам Србин.

4 комантара за Последњи батаљон

  1. Manda

    Mnogo dobra knjiga. Čitao sam sa uživanjem.

  2. Mare

    Ovo je jedan od njegovih najboljih romana, a procitao sam sve njegove knjige.

  3. Laki

    Dirljiva knjiga, izgleda da svi ratnici isto prođu posle rata, posebno mi Srbi.

  4. Jovana Micic

    Sve pohvale Legiji kao piscu, nisam nikad mislila da cu citati neku njegovu knjigu. Prijatno sam iznenadjena knjigom, cak sam malo istrazivala ovu bitku i pronasla dokaze da su se Srbi tamo zaista borili i nazalost ginuli.

Напиши коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *