Први роман Милорада Улемека Легије, написан 2004. године док је боравио у Централном затвору у Београду.
„Дошли смо до бункера и ушли. Био је простран и чврсто грађен, гледао је на три стране и једино је било незгодно што је са задње стране, у односу на нашу линију, био затворен и тако нам онемогућавао преглед иза леђа, а управо су балије одатле највише нападале. Рус је био у екстази, пуцао је из ПКТ-а кратким рафалима. Лице му је било гараво, мора да је испуцао више од десет хиљада метака од јутрос. Рамзес му је чувао бочну страну према другом краку рова, који се пружао према траншеји за извлачење рањеника. Био је блед и изгледао је као да ће се свакога часа срушити. Кад ме је погледао, приметио сам да је рањен. Имао је прострелну рану кроз десни образ и кроз леву ногу. Само је заклимао главом, јер није могао да прича. Питао сам га да ли је у реду, на шта је он само слегао раменима и наставио да пуца према бункеру који је био удаљен неких седамдесет метара од нас, мало укосо и нешто ниже од нашег.”
Милорад Улемек Легија
Коментари
Још нема коментара.