Крв, сузе и зној

„Ћао, знала сам по музици да си ти вечерас овде. Хвала ти што ћеш нам бар мало олакшати посао – рече, тапшући га нежно по руци. Сурови је само климнуо главом, зурећи у једну тачку на шанку. Кад девојка оде, он отпи мало хладне воде да би у стомаку угасио пожар од вотке…”

А, ШТА ЈЕ ПОСЛЕ БИЛО?
„Шта је, Буђави, шта радиш ту? – упутао га је. Овај није смео да га погледа. Одмахнувши руком, узе другог, још увек ошамућеног, силеџију и извуче га напоље. Пошто их је све извукао напоље, освестио их је и почео је да их бије, онако систематски, зналачки и полако. Тукао их је све док се нису усрали и упишали. Довезао је своју маскирну „ладу ниву” до задње стране бара и нагурао их у гепек. Зауставио се испред полицијске станице. Дежурни, који је стајао испред ње, само што није побегао када је Сурови истоварио оне на асфалт испред станице. Били су у јадном стању.

Наш мото гласи: „Ми не знамо за милост, нити је очекујемо”, па ко није спреман да у наредном периоду живи под тим условима, боље је да се одмах покупи и укрца у аутобус, док је он још ту.

КО ЈЕ БИО ОН?
Добро се сећао јутра када је, пре скоро две године, стигао пред зарђалу и накривљену капију Центра, коју је једва пронашао. Оно што је угледао сваког другог би обесхрабрило, али њега није. За њега је то био само још један изазов у низу ранијих изазова, а које је он већ победио.

KAKO?
Да видимо кога су нам то овамо послали?! Да нисте залутали и промашили место окупљања, јер морам да вам кажем да ово није пријемни испит за балетску школу, а како видим, испред мене… све саме балерине?!

И ЗАШТО ЈЕ СВЕ ТО НАЗВАО „КРВ,СУЗЕ И ЗНОЈ”?
Читајте у овом роману Милорада Улемека Легије.