Досије

ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ РАТНОГ ВЕТЕРАНА: Минирао сам родну кућу у Крајини, остао без обе ноге и руке, а сад ми Вулинов делија из министарства каже да се вратим одакле сам дошао!

Аутор: Михаило Меденица

Момак из околине Шапца, јединац, требало је за који дан да се врати кући мајци… Постављали смо минско поље, везивао је задњу мину. Видим зло – осигурач попушта, а ништа не могу да учиним! Види и он, зна да је крај. Само је легао на њу, колики јунак мораш бити за тако нешто, еееееј!!!

mg_0766-710x473
Фото: Саша Џамбић

Нас четворица усред „Крајине”. Марс – минер, два „унучета” љуте лозе, и ја. Наздрављамо данима у којима се пило да би се преживело. Много је било таквих под Динаром. Вазда!

Дуго ћутимо, наздрављајући временима у којима је мањкало тишине, а пило се да се одложи опело, удави нечовек у човеку… Много је било таквих под Динаром. Одувек!

– На оној је. Беше једно од најлепших села… – гледам у слику на коју показа неотргнутим делом десне руке – нешто кућа у питомини Крке, у пупку ливада, нигде људи на њој.

– Оћестово, ту сам рођен на Светог Трифуна 1949. Нема људи ни на једној, али пусти то, тешка је то прича – каже.

Ишчекивање смрти под Динаром

Бо’ме, свака је таква из уста Душана Вукојевића Марса – минера. Нема под Динаром ничега између рађања и смрти, осим ишчекивања смрти. То што наивни зову животом… Нису живели под Динаром, па шире гласине, шта ће.

– Је л’ њу, Марсе – питам с грлића флаше, погледом тражећи на слици куће које више нема…

– Њу – вели, загледан преда се.

Ту је кућу минирао с почетка рата у Хрватској, знајући да му друге нема. Ако је зло већ натерало да горе огњишта, нек прво сагори његово. Минирао је и чекао да лакоме усташе навале у похару на њу, па да…

– Једну од неколико под флашу вињака, знајући да ће посегнути за њом. Једну за врата, под слику на зиду – објашњава даље… везао је козу за радијатор и нахранио сољу да мекетом призове паликуће, главосече и пљачкаше. Нису кабадахије стигле да наздраве к’о што ми наздрављамо. Алкохол убија, јеби га.

– Уметник? Нема у рату уметности, сине, и нема лепе смрти. Био сам маштовитији од њих, гледајући да размишљам корак испред, да не будем предвидив. Минирање јесте маштовит посао, али свакако није леп… – није, не дао бог!

Болничку собу претворио у атеље: Душан Вукојевић Марс / Фото: Саша Џамбић
Болничку собу претворио у атеље: Душан Вукојевић Марс / Фото: Саша Џамбић

Да јесте, не би Марс данас упирао у слику остатком десне руке. Не би од ногу остало сећање, као на книнске ноћи када се својој срећној звезди заклињао да ће једног дана долетети до ње.

– Желео сам да будем војни пилот, уписао војну академију у Мостару, али, на наговор мајке, баталио и вратио се мојој Динари. Једино дете, мајка сама, кућа пала на њу и остарелог ђеда и бабу. Упишем и завршим школу за примењену уметност у Љубљани, одсек за каменоклесарство и конзервацију, али сам ипак летео. Као спортски пилот, додуше, али сам дотакао своје висине… – и своје поноре, клешући Крајином споменике лажи и крајпуташе недовршених клања и орања…

Лажи о братству и јединству

Прича ми о братству и јединству, зеници ока свога, лажи и мимикрији…

– Све је било саткано од опсене о некаквом братству и јединству и причама о суживоту. Живели смо заједно, нико то не спори, али смо вазда једни за друге били МИ и ОНИ, односно, они и ми! Ако ви овде нисте знали за јаме, ми јесмо, још од колевке, за сваку наособ. Знали смо поименце ко нам је од комшија Хрвата кога из куће преклао, кога маљем утукао, коме просуо дроб, али се ћутало зарад виших интереса – знали су да крв Крком никуд није отекла и да Хрватице никад нису рађале Југословене, већ Хрвате и да је много дугова остало ненамирено.

Као каменорезац саранио је много њих, и католика и православних…

– Клесао сам надгробне споменике, још тад се чудећи што су на латиници. Стари су знали шта раде и шта се спрема, веровали су да ће туђе писмо заштитити наше хумке, но… Радећи споменике за СУБНОР спознао сам паралелну истину стварних догађаја. Клесао сам велелепне лажи о биткама које се нису одиграле, жртвама које нису пале, јунаштву којег није било, све зарад неке курвинске равнотеже, не би ли и Хрвате представили као антифашисте. Годинама пре тих проклетих деведесетих знало се да ће попустити пампури на боцама са злим духовима и да нам се опет спрема клање и орање. Усташка села су остала усташка, наша су остала кланице – сваки нам је гутљај све тежи, ко да кркљамо сопствену крв низ грло, усред Марсове Крајине од терпентина, ланеног уља, пива и вињака…

– Уметник – погледа ме испод наочара. Марс, најчувенији минер изгубљеног рата. Наденули му надимак надајући се да ће као пилот стићи до Марса, не слутећи да га проклињу именом бога рата.

– Хрвати воде педантну евиденцију, кажу да их је с мојим потписом негде око 12.000 – мина, свакојаких. Филиграни „примењене уметности”, човека који је у рату водио најтежи рат – у себи самом.

Фото: Саша Џамбић
Фото: Саша Џамбић

Враћамо се чаши, пардон, флаши…

– Пијеш колико можеш, колико не можеш, само сипаш у себе да не би полудео… Стигну те страх и паника, убија те мисао да ће можда неко невин направити тај погрешан корак, да ће твој залутати где не треба. Док све толико мирише на смрт, да нема смисла радовати се животу! Једноставно, пијеш колико можеш, долијеш и преко тога, само да тај тренутак кад те опхрву дилеме, кад се јаве сумње чему све, па опијаниш главу да улудо не размишља! Од живота сам се опростио с првим даном рата, али од човека у себи никад, и зато пијеш док год можеш – сејао је, жњео и пио Марс – минер, поручник 221. бригаде деветог корпуса Војске Републике Српске Крајине.

Жалосни рапорт

Одлио је из сваке чаше гутљај за душе разнетих тела. Отпио три Крке за своје минере, њих шесторицу који су по неписаном усуду – налетели на своју мину.

– Свако од нас има своју, и само је питање тренутка. Сретао сам после рата на конференцијама хрватске борце који су настрадали баш од мојих мина, и никада није било ни речи прекора. Нема ту личне мржње, и они су свесни да су направили тај један погрешан корак, какав сам и ја учинио, и ту је крај! Међутим, од свих страхота најтеже су ми падале сахране тих младих јунака, мојих војника, кад им станем пред родитеље и предам жалосни рапорт… – ко што сад рапортира пред почасном стражом слика и унучића полеглих по столу, уморних од тешких прича.

– Момак из околине Шапца, јединац, требало је за који дан да се врати кући мајци, унапређен… Постављали смо минско поље, везивао је задњу мину, стегла нека студен па смо радили у рукавицама. Видим зло – осигурач попушта, а ништа не могу да учиним! Види и он, зна да је крај. „Кукуруз”, тако смо их звали, оне високе што личе на клипове. Само је легао на њу, колики јунак мораш бити за тако нешто, еееееј!!! Ми смо преживели… – том поље и још десетине после њега, све до 23. марта ’95, када је… Тачније, када су други наздравили у Марсово име. Неко у здравље, неко прерано славећи, како каже.

Дан када је мина била маштовитија

– Тог сам дана све урадио како не треба. Све оно због чега сам знао да ошамарим своје војнике не би ли им сачувао главе, ја сам урадио. Био сам бахат, самоуверен и сигуран у рутину, а тога у овом послу нема – не присећа се, већ поново проживљава секунд када је мина била маштовитија

– Читаво смо јутро разминиравали неко поље, на којем је претходних дана пострадало што наших војника, што цивила. Не знам ни сам колико смо их повадили до тог тренутка када ми је нога склизнула… Сећам се експлозије, сећам се и друге, треће једва. Мине су ме бацале једна на другу, победнички сакатећи тело… – од знаног клесара остало је таман колико од античких скулптура – труп, лева рука и глава, убеђена да ту нема довољно вредног живљења.

– Био сам свестан шта ми се догодило, посегао сам руком за појас, за пиштољ, да пресудим себи. Нисам жалио ни руку ни ноге, већ очи, убеђен да сам ослепео, јер ништа видео нисам. На срећу, експлозија ми је отргла и пиштољ. Сећам се речи докторке у санитету: „Марсе, само немој да ми заспиш! Певај нешто, молим те, само немој да заспиш”, И певао сам! Колико ме глас служи певао сам све до болнице, а онда заспао, пао у кому… – чудо како о тих 12 дана говори са сетом, с љубављу као о јединих 12 дана апсолутног мира и спокоја, баш тако о њима приповеда.

– Био сам апсолутно срећан, и све је наједанпут било у реду! Летео сам вековима прошлим и будућим. Стигао до неких предивних места. Моја Крајина није горела, није смрдела на крв и сатрулеле лешеве, а онда… – онда се повратио из коме, разочаран вестима.

Неки су наздрављали његовој несрећи, носећи на капи исто знамење као и он.

– Да, неки од наших су се радовали мојој несрећи, јер сам био бескомпромисан и нетолерантан на њихов кукавичлук и марифетлуке. Наздрављали су они којима је рат био мајка, а Марс маћеха, али њима на душу! Моји војници и моја команда били су и остали уз мене… – за сваки изгубљени уд Марс је добио по звездицу на еполети, како каже, „постхумно”.

Звездице које више ничему нису служиле, јер војска којом је командовао више није имала шта да брани…

Фото: Саша Џамбић
Фото: Саша Џамбић

– Плакао сам као дете кад је пала Крајина. Нека причају шта хоће, али веровао сам у њу! После толико векова и толико кланица она је била трачак наше државности и стварног постојања на тим просторима, али… Сад неки говоре – што се нисте гандијевским методама супротставили Хрватима, заборављајући да Хрвати нису Енглези и да је све ово паљено, рушено и обнављано небројено пута – описа руком по атељеу, по крајолицима Крајине, без људи на њима.

Атеље од болесничке собе

– Остао сам инвалид, али нисам желео да се осећам богаљем и да ме тако доживљавају. Нисам имао привилегију да клонем и препустим се! Да жену оставим удовицом, сина сирочетом, а мајку уцвељену за јединцем. Нисам више могао, ко пола човека, да лежим у кревету болнице чекајући на туђу милост, већ је та исконска воља за животом пренула нешто у мени и само сам једног дана затражио да ми донесу боје, четке и платна, претворивши болесничку собу у атеље…

Осакаћен за клесање, спутан да над Динаром потражи ону звезду што није пошла с народом у збегове, Марс се вратио уметности, која га је ко проклетство и благослов пратила као Марса Минера и Душана Вукојевића, ратног војног инвалида и крајишког Дон Кихота, који је својим ветрењачама и Ла Манчи исцртао епитафе…

– Цртам моју Крајину и тугујем за њом! Могу ја да опишем и пејзаже Војводине, али то није моја боја, то нисам ја, то једноставно не осећам. Зато цртам моју Крајину и тугујем за њом! Урадио сам серију слика о страдањима и егзодусу, али нисам могао даље! Горе од рата ми је било само да га цртам! Препукао сам, преплакао, нисам могао више. Ни једну од тих слика нисам продао – поклонио сам их све, коме год су нешто значиле… – збријасамо последњи срк лозове недоношчади, упиљени у исту тачку на хоризонту изнад Оћестова.

Није то ни налик данима када се пило да би се преживело. Нема Марс шта више, нити кога да утапа у себи, напротив! С човеком се изборио – победио је човек! Њему наздрављамо. И Крајини, жени које више нема…

– Има, и биће довека, само не и Марса у њој, јер то више није мој Книн! Нема у њему мојих Крајишника, нити оних Хрвата које сам поштовао. Ови што сад таворе у њему не разумеју сушу, посну земљу, винову лозу, љути крш… Они су тамо по казни, а не благослову, како је Србину од бога послато да окорјени с каменом. Ако је где за зрно кукуруза морало да се ради дан, под Динаром је морало три! Слабо шта је рађало осим пркосних и добрих људи, заклетих да никад више неће као овце на клање, али ћути, то нам се данас замера – вала, Марсе, ако си ти инвалид, али богаљ је онај који би теби и таквима ишта могао да замери, до бога милога!

– Али, опет кажем: Добро је, може и горе! Ноге су и руке човеку дате да га служе неко време, а ја сам их потрошио нешто раније. Али жив сам, и то је сасвим довољно. Не мислим да се ико огрешио о мене, јер ја сам војник изгубљеног рата, а зна се судбина губитника! Опет бих све исто, ни за нокат другачије – е, пријатељу, мислим се, да је више таквих губитника, била би ово нација победника.

Борба са бирократијом

Данас се бори с далеко надбројнијим и јачим непријатељем – бирократијом и државом која би најрадије да инвалида рата нема, јел, званично, за Србију и није било рата…

– Рвем се, ево, као потпредседник Удружења ратних и мирнодопских војних инвалида Србије за ову шаку нашег јада што нас је остало, али… Када је требало били смо топовско месо, а сада смо само месо које нико да прерачуна колико вреди по килограму. Један “делија” из Вулиновог министарства нам је поручио да би најбоље било да се вратимо одакле смо дошли, јер Србија нема новаца за наше марифетлуке, еј?! Значи, одем ли из Србије остајем без било какве помоћи, вратим ли се у Хрватску чека ме – издашна робија! Пази ти то “наши марифетлуци”?! Инвалиди од прве до четврте категорије и крпе некако, али од четврте до десете – ко просјаци! Шта да ти кажем кад свако мало одлазим на комисије да утврде степен инвалидитетета, па их питам: да ми то неће ноге и руке израсти а да не знам, па морате да проверавате?! Једном саборцу и пријатељу који има протезе на обе ноге одбили су да потпишу за аутомобил који му следује, уз речи тог бирократе: “Па, шта ће теби ауто, види како лепо ходаш на тим протезама”! Да може ноћ све да нас понесе некуд у пизду материну, мислим да би свима лакнуло! Не требамо никоме, не постоји закон који гаратује наша права, а понајмање држава којој нешто значимо… – вели већ огуглао на велике глупости малих људи.

И теже је битке добио, али ову, са бирократијом, рекосмо, тешко да ће, мада се не да, као и оног дана кад је одлучио да не спутава живот, јер какав год да је – дар је од Бога!

Уздравље ти била четкица, јуначе, одвела те до Марса ко аероплан, баш као што су ти стари, уз шкију, говорили, а за будале не брини – мањкати их неће, бојим се.

То минско поље још нико разминирао није…

 

Извор: Ескпрес

Коментари (4)

  1. Svetionik каже:

    Nekada smo državu oružjem branili a čini mi se da dolazi vreme kada ćemo se od te iste države morati oružjem i braniti.

  2. BOBBY BROWN каже:

    JEBEM TI TU DRZAVU, NEMA PARA ZA NASE HEROJE ALI IMA ZA TE PIZDE MUSLIMANSKE IZ PAKISTANA, AFGHANISTANA I IZ 3 PIZDE MATERINE, ZA NJIH IMA. I DA KRADU TE LOPUZE IZ VLADE, ZA NJIH IMA MAMU IM JEBEM SIPTARSKU, USTASKU I PEDERSKU,

  3. Велика каже:

    Човек Стена, исклесан од самог камена,
    оста му трупац да стоји,
    за опомену душману,
    нек се крсти, нека се боји!
    Велика Томић

  4. Ветеран 125. мтбр каже:

    Вулинов шљам немојте схватати озбиљно!
    Познат је пример зманеика председника те партије и самопрозваног директора исте, друга Б.Ј. из Чачка који није чак ни војску одслужио!?!
    О чему онда они и ко њима даје за право да било шта или ког ветерана коментаришу?

    “МИНИСТРАСТВО ЗА РАД, ЗАПОШЉАВАЊЕ, БОРАЧКА И СОЦИЈАЛНА ПИТАЊА”:
    Поред оваквих “пријатеља”, читај Министарства, непријатељи нам нису потребни!

Напиши коментар