Чиме Сирија може да узврати Американцима (1)
Пише: Аљоша Димитријевић
Водећи се изјавом Валид ел Муалема, сиријског министра спољних послова у којој је рекао да ће Сирија све изненадити у случају врло евентуалне војне агресије на ту земљу, одлучио сам да проучим које су опције на столу сиријском војном врху.
Могуће опције деловања сиријске противваздушне одбране
Прво бисмо требали да размотримо које снаге стоје насупрот сиријске војске у овом врло могућем војном нападу западних савезника. Размотрићемо такозвани први талас који би обухватио само напад уз помоћ врло прецизних ракета великог домета типа томахавк,а никако не би укључивао напад уз помоћ војног ваздухопловства, јер би због вероватно врло јаке противваздушне одбране сиријске војске могао проузроковати обарање одређеног броја западних авиона и губитак пилота што никако не би ишло у прилог овим нападима, који ће се ионако одвијати без подршке западне јавности. Напад војног вазухопловства је остављен за други талас, док не дође до неутрализације сиријске противваздушне одбране.
Тренутно стање сиријске противваздушне одбране је веома упитно или је то само део тактике да се покаже како изгледа проблематично,а видећемо и зашто.Сетимо се само неометаног бомбардирања војних инсталација од стране израелског ратног вазухопловства у протеклим мјесецима. ИАФ (Isreal airforce) није имао губитака у тим нападима, а сиријска страна колико је познато није уопше деловала по израелским авионима. Први талас крстарећим пројектилима до којег ће вероватно доћи у наредним данима има за један од задатака проверити тренутно стање сиријске противваздушне одбране.Сиријском војном врху су на располагању две опције. Максимално жесток одговор по надолазећим томахавк ракетама или апсолутно мировање противваздушне одбране.
Прва опција би укључивала обарање великог броја надолазећих томахавк ракета које у зависности од варијанте и нису тешке мете за савремене апарате ПВО (протузрачне одбране) које поседује Сирија јер се крећу подзвучним брзинама. Једино најновије варијанте томахавк-а типа Block IV имају смањену радарску видљивост и теже су за откривање земаљским радарским системима.
Обарањем великог броја западних ракета сиријска ПВО би показала да је још увек веома жилав противник, за одређени временски рок би одложила други талас бомбардирања, смањила би могућу штету по војне инсталације који би могле проузрочити оборене крстареће ракете, али би исто тако одала своје положаје и тактику.
У другом таласу напада који сигурно следи, само је питање временског оквира, уз помоћ западних авиона уништавање овакве разоткривене сиријске ПВО би било знатно лакше. Један од примјера оваквог деловања је и напад савезничке коалиције на ирачку ПВО за вријеме Пустињске олује 1991. године. Тада је ирачка ПВО одговорила свим средствима по западној коалицији и врло брзо је била разоткривена и уништена.
Иако не можемо у потпуности повући паралелу са сиријском војском јер је ирачка ПВО била потпуно централизовано командована из једног пункта, а и обученост припадника сиријске војске за разлику од Садамове је на знатно већој разини, требали би овај догађај имати на уму. Други занимљив догађај сеже у вријеме Јомкипурског рата 1973. године између Сирије и Израела када су Израелци потакнути губитком великог броја пилота и авиона деловањем сиријских земља-ваздух ссистема чврсто одлучили кренути у развој беспилотних летелица и промене тактике употрабе својих ваздушних снага.
У следећем великом војном сукобу – Либанском рату 1982. године, Израелци су употребили своје беспилотне летелице у првом таласу који је послужио као мамац на ког је сиријска ПВО испуцала велик број ракета и открила своје положаје,одмах за првим таласом Израел је упутио и други талас. Други талас су су чинили борбени авиони који су потпуно уништили сиријску противваздушну обрану, током рата уништено је свих 28 SAM (Surface to Air Missle) сиријских лансера. Ова два догађаја свакако се морају имати на уму уколико сиријска војна команда одлучи деловати првом опцијом.
Друга опција укључује помало чудну, крајње неочекивану, али можда и добитну тактику, потпуно мировање сиријске ПВО. Што би се изгубило,а што добило овом тактиком? Дошло би до уништења свих циљева који би били гађани с томахавк ракетама. Ти циљеви подразумевају пре свега командна места, стационарне радарске станице, непокретне делове противваздушне одбране, аеродроме, војна складишта и друге сличне циљеве. То би био значајан губитак. Овај губитак би се исто тако десио и с првом опцијом, али уз знатно већи број употребљених томахавк ракета и уз већи временски рок.
Прва опција би укључивала повећан морал сиријске војске због обарања одређеног броја томахавк-а, а друга опција би било деморализирање сиријске војске. Прва опција би укључивала одржавање на животу и употребу сиријског војног ваздухопловства који би помагали трупе на терену још неко вријеме,али само неко време када би и аеродроми били избачени из строја због премоћи у броју крстарећих ракета које би биле испаљене. Прва опција би подразумијевала откривање и уништење не само стационарних већ и мобилних система ПВО које су од круцијалне важности за опстанак сиријске могућности да се одбрани од нападача из ваздуха.
Друга опција подразумева уништавање стационарних ПВО система, али и преживљавање и прегруписање огромног дела мобилних ПВО система. Друга опција би дала крајње лажну слику о стању сиријске ПВО и западна коалиција би веројатно пре времена кренула у пуном обиму у напад борбеним авионима на Сирију. Ово би дало могућност мобилним системима о чијим типовима ћу говорити у другом делу текста да задају веома јак ударац по авионима НАТО-а. Губитак већег броја пилота је једино што може снажно подићи притисак западне јавности на ову агресију да је оконча пре времена. За губитак томахавк ракета из прве опције нико неће марити, али за губитак пилота из друге опције свакако да ће западне вође трпити страховит притисак. Ако је сиријска војска у стању да преживи велика разарања и ужасан пад морала прихватајући другу опцију,онда би ова опција можда могла бити и добитна.
Сабијена у ћошак Сирија може да делује прва
Сад треба размотрити да ли треба деловати превентивно и ударити први и чиме ако је то уопште изводљиво. Мада звучи крајње нереално ни ова опција није немогућа. Треба само повући још једну паралелу из прошлости ,а то је деловање Израела у Шестодневном рату 1967. године. Они су, знајући да се припрема велики напад на Израел од стране моћнијег и бројнијег противника, покренули превентивни напад пре свега на египатско ратно ваздухопловство и у првом дану га готово уништили. Хипотетичким потапањем нпр. два америчка брода класеArleigh Burke и погибијом неколико стотина америчких морнара или би се рат распламсао или би био обустављен, услед притиска јавности.
Рат ће се свеједно распламсати и САД се неће смирити док потпуно не уништи Сирију у оваквом облику у којем је познајемо. Стога ако би Сирија и предузела овакав очајнички превентивни напад то и не би био глуп потез знајући каква је судбина чека. Напад је најбоља одбрана.Сада да видимо да ли је такав напад могуће извести.
Тренутно стање западних снага за први удар састоји се прије свега од америчких ударних снага које сачињавају четири брода класе Arleigh Burke са именима USS Ramage (DDG-61), USS Mahan (ДДГ-72), USS Gravely (ДДГ-107) и USS Barry (ДДГ-52). Ова класа разарача представља апсолутни врхунац војне бродоградње и технологије не рачунајући најновију надолазећу класу бродова америчке морнарице Zumwalt. Arleigh Burke класа поседује универзалне вертикалне системе MK-41 за испаљивање разних типова ракета. У зависности од степена модернизације саме ове класе број саћастих ћелија у које стају ракете се креће од 90 код Arleigh Burke Flight. И док код новијих Flight II, Flight IIA и Flight III број места за ракете је чак 96.
Унутар ових контејнера су присутни различити типови ракета,пре свега ракете за гађање циљева у ваздуху и ракете типа. Бродови ове класе поседују Aeagis системе противракетне одбране за шта се користе ракете SM-3 ,а ракете SM-2 се користе за гађање циљева у ваздуху. Претпоставка је да је половина места у овим контејнерима резервирана за ове типове ракета, дакле око 45 места по једном броду. Друга половина је резервисана за томахавк ракете или по америчкој терминологији Tomahawk Land Attack Missle (TLAM).
У лансерима MK-41 присутан је и одређен број протибродских Harpoon, али веома мали број. Ова четири америчка брода прати и једна подморница за сада непознате класе. У зависности од класе, америчке подморнице могу носити у распону од око 12 па до чак 154 крстареће ракете. Подморнице класе Seawolf, Virginia и Los Angeles пре свега служе за против-подморничку борбу, а секундарна улога им је напад и крстарећим ракетама којих носе око 12. Ако је у питању конвертирана Ohio класа која је конверзијом пренамењена да носи чак 154 томхавк ракете, а чија је примарна улога била ношење балистичких пројектила Trident са нуклеарним бојевим главама, онда се ради о великој ватреној моћи у могућем првом нападу.
У овом тексту нећу анализирати француске и британске снаге јер оне поседују једнаке или мање капацитете од америчких, стога ако су Сиријци у стању да оштете тренутно стационирану америчку поморску формацију, онда ће бити у стању да то исто ураде како британским тако и француским трупама. Западни бродови током првог таласа напада ће бити на сигурној удаљености од Сиријске обале. Домет томахавк ракета је у зависности од варијанте од 1300 км до преко 2000 км стога ће и бродови бити стационирани на тој некој средњој удаљености од око 1500 км од Сиријске обале.
Који род сиријске војске би био у стању извести превентивни војни напад на толикој удаљености од матичног копна? То су пре свега морнарица и авијација.
Превентивни напад морнаричким снагама
Амерички бродови класе Arleigh Burke су прије свега намијењени противракетној борби и испаљивању TLAM пројектила. Они нису намењени за борбу против брзих и малих сиријских пловила. Америчка војска је зато поново пренаоружавала своје велике бродове који су стационирани у персијском заливу системима који се могу супроставити иранским брзим, малим моторним чамцима. Да видимо која пловила поседује сиријска морнарица, а која би могла да изврше овај превентивни напад.
Сиријска морнарица не поседује подморнице у свом арсеналу који би могле бити важан фактор одвраћања сваком противнику у потенцијалном нападу. Две старије совјетске фрегате класе Петуа не играју никакву улогу и њихово би кориштење било чисто самоубиство. Брзи и мали рактени бродови класе Osa II и Tir II би могли представљати велику опасност по капиталне америчке ратне бродове какви су Arleigh Burke.
Претпоставка је да сиријска ратна морнарица у свом арсеналу има 12 Osa II брзих ракетних бродова од којих су већина у стању борбене готовости.
Ови ракетни чамци поседују по четири ракете типа P-15 Termit са дометом ракете од око 80 километара. Колико су ове ракете опасне показује и деловање ове ракете у прошлости. Прво потапање од стране ове ракете било је израелског разарача Eliat 1967. године кога је потопила египатска морнарица са удаљености од 31 км. Ова ракета је употребљена и у индијско-пакистанском рату 1971. године када је потопила већи број пакистанских бродова. Да ли ови чамци у једном групном нападу на групу америчких бродова имају шансе? Имају, али екстремно малу шансу јер су ове ракете поприлично застареле, профил лета им је веома висок од 100 до 300 метара изнад површине мора и представљају прилично лаку мету за Aegisодбрамбени систем Arleigh Burke разарача.
Друга опција је употреба знатно модернијих и мањих бродова или ракетних чамаца типа Tir II. Ови бродови су изворно иранске производње, мада неки говоре да су изворно направљени у Северној Кореји, али су по лиценци прављени у Сирији и то шест комада. Свих шест су оперативни и спремни за деловање. Предност ових пловила је смањена радарска видљивост, велика брзина, али такође имају и ограничен круг деловања. Опремљени су с по две кинеске против-бродске ракете S-802. Ове ракете су супериорне у поређењу с Termit ракетама које носе Osa-II. Имају екстремно низак профил лета у прилазу броду само 3 до 5 метара, са дометом од око 120 км па чак и доста више у зависности од верзије ракете. Ако ишта у сиријској морнарици данас има шансе потопити или погодити америчке бродове онда је то Tir II.
Колико је опасна ракета C-802 сведочи и погађање израелског брода за време Другог либанског рата 2006. овом ракетом од стране Хезболаха.
Превентивни напад авијацијом
Други род сиријске војске који може извршити превентивни напад је авијација. Тренутно стање у овом роду војске је најблаже речено непознато. Након дугих борби с побуњеницима на терену овај род војске је претрпио одређене губитке како у погледу технике тако и у погледу инфраструктуре, аеродрома, складишта и других објеката, мада је највероватније главнина снага остала нетакнута и спремна супроставити се потенцијалном непријатељу. Деловање сиријског ваздухопловства по америчкој морнарици је могуће само пре америчког напада или одмах након што напад почне, док је још на животу аеродромска инфраструкура. Најмодернији сиријски авион још увијек није достављен сиријском ратном зракопловству Миг-29 М/М2 и то 24 комада, стога ће се, одлучи ли извршити овај напад, Сирија морати ослонити на оне авионе које тренутно има и који имају способност ношења противбродских ракета које су у арсеналу сиријског ратног ваздухопловства.
Најлакше је преглед могућности направити погледом на против-бродске ракете које поседује Сирија. Прва од ракета је KH-29, иако ова ракета није првенствено намењена деловању против морских површинских циљева може бити употребљена и за тај посао. Домет ове ракете је до двадесетак километара у најновијим верзијама што је екстремно мало и сваки напад овим оружјем на амерички брод класе Arleigh Burke је вероватно чисто самоубиство пилота. Стога можемо рећи да напад овом ракетом треба одбацити. Друга,а уједно и последња ракета која улази у круг за употребу је ракета KH-31А.
Сирија је примила испоруку од 87 ових ракета из Русије 2010-те године заједно са 15 комада СУ-24МК модернизованим бомбардерима који носе ове ракете. KH-31А против-бродска верзија ове ракете има домет до 50 километара и креће се брзином до чак 3.5 маха у завршној путањи лета. Ако би авиони СУ-24МК, у ниском профилу лета на само пар метара изнад површине мора, успели да се приближе на 50так километара од америчких бродова и да испале ракету KH-31А погодак ових ракета по циљевима би био готово сигуран. Да то и није немогуће сведочи догађај од 9. октобра 2000. године када је руски СУ-24 непримећен прелетио амерички носач авиона US Kitty Hawk. Ако ико и ишта може нанети превентивни удар америчкој морнарици, а у арсеналу је сиријског ратног ваздухопловства то је авион променљиве геометрије крила SU-24МК и ракета KH-31А.
Колико су против-бродске ракете испаљене с авиона убојите сведочи и снимак потапања енглеског брода HMS Sheffield у Фолкандском рату од стране аргентинске авијације уз помоћ ракете Ehocet.
Оружје се прави и купује, ма како ово звучало, да би се употребило, ако неће сад, побројано оружје превентивног удара сиријске војске неће никад ни деловати.
Наставиће се…