Битка на Мишару

Битка на Мишару или Бој на Мишару је битка вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске на брду Мишар код Шапца од 13. августа до 15. августа (односно од 1. до 3. августа по јулијанском календару) 1806. Ова битка је једна од највећих победа српских устаника за време Првог српског устанка.

Позадина

Док је Карађорђе са шумадијском војском био још на Морави и чекао напад Турака од Ниша, Турци из Босне, предвођени босанским везиром Сулејман-пашом Скопљаком и пашама Синаном и Хасаном, су продрли преко Мачве до Шапца, ослободили га опсаде и потиснули устанике до ушћа реке Вукдраже у Саву. Истовремено, један јачи одред Турака под командом сребреничког Хаџи-бега је кренуо из Соко града према Ваљевској нахији. Турски план је био да се ова колона у Палежу споји са главнином која је из Шапца требало да настави ка Београду.

Јаков Ненадовић је известио Карађорђа и затражио помоћ, а овај му је поручио да што дуже задржава Турке како зна и уме, док он не стигне, пошто победи Турке на Делиграду. Стојан Чупић и прота Матеја Ненадовић су преговарали са Турцима у Бадовинцима, задржавши их двадесетак дана да са главном војском не пођу на Шабац. Када је босански везир стигао са војском до Шапца, Карађорђе је већ победио на Морави и кренуо у Подриње.

Карађорђе је са војском брзо стигао до Лајковца, а одатле је кренуо ка шанцу на Кличевцу код Ваљева. Главнину војске је предао Милошу Обреновићу да прихвати борбу са Хаџи-бегом. Карађорђе је очиледно хтео прво да се ослободи Хаџи-бега, а онда да нападене Сулејман-пашу Скопљака. Хаџи-бег је поражен 1. августа (20. јула по старом календару) 1806. код Братачића.

Босански везир је са својом војском истог дана кренуо из Шапца ка Београду. Десно крило његове војске на челу са бањалучким Хасан-пашом су устаници дочекали у Месарцима и потиснули ка Шапцу. Главнина турске војске под командом Сулејман-паше је наставила напредовање и увече се улогрила у селу Ушће. Ту су их током ноћи напали Јаков Ненадовић и поп Лука Лазаревић. Ујутро су се устаници повукли, али су друге ноћи опет напали Турке. Босански везир је одлучио да се повуче до Шапца и да чека повољнију прилику да нападне Београд.

9. августа је српска војска јачине 6.000-7.000 пешака и до 2.000 коњаника била на Мишару и стигла на Мишарско брдо. Устаници су почели да подижу шанац између Саве и Јеленачке шуме, негде на заравни мишарског брда, јер је Карађорђе видео тактички и стратешки потенцијал, будући да је добар преглед терена испред брда, одакле ће се Турци кретати. Многи наводе да је положај шанца био пресудан за победу. Док шанац још није био изграђен, Турци су 10. августа изашли из свог логора око Шапца и напали Србе. Двапут су јуришали и двапут су били одбијени.

Шанац

По Јанку Шафарику, најдужа северна страна је била дуга 303 метра, а источна 285 метара. На источној страни постављени су тешки топови – Крња и Шибоња. Ров око шанца је био дубок 1,1 m, при врху широк 1,5, а при дну 0,8 m. На грудобрану је било постављено дебело и зашиљено коље у виду палисаде, а испред њега дубоке „курјачке јаме”, у којима је такође било пободено зашиљено коље. Имао је четири топовске табле, од којих је једна била редан.

Скица шанца на Мишару

На предлог својих заповедника, Сулејман-паша је одложио почетак напада док се боље не извиде положаји Срба и прикупи још војске. Већ око 12. августа код Шапца се окупилa војска од око 40.000 војника

Битка

13. августа Карађорђе је на ограду поставио стрелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замењивати прве док пуне пушке. У сваком углу шанцa је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми. Распоред снага у шанцу био је, да је стрелаца на банкету било укупно 2000 у два реда, док је 4500 устаника било у резерви и мењало стрелце на банкету, када их Турци ране. Осталих 500 је радило на превијању рањеника и доношењу воде и муниције.

Прешавши речицу Думачу, турска коњица се развила у борбени поредак и лагано је пошла према Мишарском брду. За њом је ишла пешадија, а тобџије су поставиле топове на десној обали речице отвориле ватру на шанац. Код моста на Думачи се зауставио Сулејман-паша са својим штабом.

Кад је турска коњица натрчала на зараван испред шанца, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од дивље лозе. Тада су српски стрелци из шанца отворили ватру.

План Мишарске битке по Јанку Шафарику

Док се ослабљена турска коњица прибрала за други јуриш, пристигла је и пешадија. Турске старешине су поделиле своје чете и наредиле јуриш на шанац, али су многи војници попадали на земљу и набили се на оштро коље. Када су се приближили шанцу, коњица је убрзала, а пешадија потрчала. Међутим, устаници су одбили и овај напад.

Турци су у том тренутку застали оклевајући, а бегови су камџијама терали малодушне, али без успеха. Сулејман-паша је зато послао дервише и хоџе да подигну морал. После овога је турска коњица навалила новом снагом, а предводио ју је Кулин-капетан из Босанске крајине. Турци су успели да се пробију до шанца и поскакали су на грудобране.

У том тренутку је Карађорђе дао знак српској коњици да крене у напад. Коњаници су се поделили у две групе. На челу једног крила је био поп Лука Лазаревић, а на челу другог су били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић. Лука Лазаревић је појурио према шанцу, а прота Матеја је кренуо улево према турској артиљерији и везирoвом штабу. Изненађене тобџије су окренуле цеви према коњици, али без успеха. Након што су уклонили турску артиљерију, устаници са протом Матејом на челу су јурнули према турском штабу, али су им се испречили коњаници из везирове пратње. Након што је поразила везирoву заштиту, сељачка коњица је напала турску резерву на левом крилу према селу Орашцу. Устаничка коњица под командом Луке Лазаревића је растерала турску пешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у напад.

Битка је завршена у предвечерје великом српском победом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч вест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало 1.172 мртва Турчина. У једном другом извештају ова бројка се попела на 3.000. На турској страни су погинули Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина и многи други. Срби су дошли до великог плена: много оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца.

На турској страни међу артиљерцима било је и француских, Наполеонових војника.

Сведочење Секуле Гавриловића

По сведочењу Секуле Гавриловића, учесника битке и једног од бајрактара, 1810. Исидор Стојановић је забележио ток битке, али је ово сведочење објављено тек постхумно 1848. „Карађорђе дође затим у Шумадију и набављајући путем војску састави десет хиљада… По сведочењу Гавриловића, Вожд је стигао на Мишар у Суботу, у Недељу је било пар мањих окршаја са Турцима, Понедељак и Уторак су били мирни, а битка се одигрла у Среду од осам ујтру до шест поподне… Стигао је (Карађорђе) у Суботу… У Недељу ујтру изађу Турски коњаници да траже шарампов (шанац)… У Пондељак ништа, такође ни у Уторак… Уочи Среде стигне писмо из Немачке (мисли на Војводину) у ком вели: „Ђоко Петровићу, др’ж се! Сав је Срем сазван од Турака да види како ће вас Турци повезати и мимо Шапца протерати…” Ђорђе је из овог писам добио информацију да Турци неће доћи ни из правца Дубраве, ни из правца Саве, а ни из правца Цера… Даље у изјави стоји: „У Среду ујтру Турци опколише шарампов (шанац), најпре коњаници… Од осам сати ујтру, па до подне трајао је бој и пало је неколико стотина Турака, а и Срба је доста погинуло и ранило се… Србски коњаници, док су из шарампова пешаци тукли, стајали су у Жабару… Истог дана боја и србски су пешаци многи из шарампова (шанца) искочили и Турке били и гонили… Турци су побегли ка Сави…”

Споменик жртвама битке на Мишару

После битке

Потучени на Мишару, Турци су се повукли у логор испод Шапца и утврдили се дубоким ровом. Ипак, не осећавши се безбедним у њему, једне ноћи су покушали да побегну назад у Босну. У Китогу су их сачекали Стојан Чупић и Милош Поцерац са око 2.000 бораца и уништавали их. Милош је од преживелих Кулинових људи запленио Кулинову сабљу, одело и коња.

Око 1.000 Турака је упало у заседу коју је спремио одред проте Николе Смиљанића. Срби су убили око 500 људи, заробили 300 и запленили око 1.000 говеда и преко 30 кола оружја и муниције.

Најсмелији подвиг су извели Цинцар Јанко Поповић и Лазар Мутап који су јурећи за Турцима прешли Саву, сустигли их у селу Босут, посекли их, лешеве бацили у Саву, а они се са пленом вратили у Србију.

Последице

Због великог пораза на Мишару, муслимански свет је „и овај пут пребацио одговорност на другог”, записао је Васа Чубриловић. „Криви су им били Порта, паше, Аустрија и Француска. Тако се по Крајини причало да их је издао један паша. И управо када су били притеснили Србе под Карађорђем и попом Луком, изненада их је опколила и потукла мађарска коњица”.

Река Думача близу Мишарског брда

Након победа на Мишару и на Делиграду, Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије. Порта је ферманом дала опроштај Србима за све што су учинили у трогодишњем устанку, показала спремност да Србима одобри аутономију ако изразе верност Порти, да прихвата установљење српског врховног кнеза и да Срби плаћају једном годишње царске дажбине у износу од 722.500 гроша. Наполеон Бонапарта је због смрти својих артиљераца на Мишару, које је послао Турском савезнику, одао признање Карађорђу.

1809. године у Аспену код Беча питали су француског императора Наполеона Бонапарту да ли је он највећи војсковођа. Овако им је одговорио:
„Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је Црни Ђорђе, њему припада слава највећег војсковође”.