Деведесетих година прошлог века аналитичар Дејвид Гомпарт у угледном америчком часопису Foreign Policy, у тексту „Како поразити Србију” писао је о методима економског исцрпљивања Србије кроз санкције, изолацију и употребу војне силе.
Након 1999. године САД континуирано, без обзира ко је председник и да ли владају демократе или републиканци, примењује концепт „хладног рата” према Србији. Тај „рат” је збир политичких предрасуда о Србији као држави која је одговорна за ратове на Балкану, па у дужем временском периоду треба да буде „под контролом” и кажњена.
САД су након пада Слободана Милошевића октобра 2000. тактички „омекшале” своју политику према Србији са намером да у дубину њене власти уведу „меку моћ” у виду политичког протектората.
САД одређују да ли ће и када Србија бити у ЕУ и какву политику ЕУ треба да води према Србији.
Ни једна држава у ЕУ нема снаге да противречи САД када је реч о геополитичким играма у Европи, посебно на Балкану.
Србија неће постати члан ЕУ док не постане чланица НАТО-а, то је политички постулат владавине САД у Европи.
Сада је Србија у „мекој моћи” НАТО-а у пројекту Партнерство за мир, потом треба да постане чланица НАТО па тек онда ЕУ. Стратешка матрица је јасна! Србија као витална зона америчких интереса на Балкану и као „поражена држава” мораће да се одрекне неутралности и стратешких веза са Руском Федерацијом.
На политичкој сцени Србије само ДСС је за политичку неутралност, остале партије или су за улазак у НАТО или вешто „прикривају” своје праве оријентације према евроатлантизму.
Србија у стратешком „поразу”, поред одрицања од руских стратешких интереса и приступања НАТО, у догледној будућности од пет година, треба да се државотворно дистанцира од Косова и Метохије на начин како се од ње тражи Бриселским споразумом. Дакле, САД не очекују да Србија одмах призна статус Косова, већ да „демисионира” са Космета посебно са севера и да сама одбаци Резолуцију 1244 Савета безбедности УН и прихвати модел ЕУ, који је под контролом САД и НАТО.
Србија сама себе у име својих интереса треба да „ампутира” са Косова, и да прелазном формом прихвати модел ЕУ за управљање Косовом дефинисан у Бриселу, а онда наступа политичка сурова прагматика под вођством САД пуне интеграције севера Косова под власт Приштине.
„Самоодрицање” Србије од Косова
Даг Бендоу је истакнути сарадник Кејто института и стручњак за спољну политику и грађанске слободе, својевремено радио и као специјални саветник председника САД Роналда Регана, и био уредник политичког магазина „Инквајер”.
Једном приликом је написао: „Око 120.000 Срба остало је на Косову, при чему је око половине овог броја сконцентрисано у четири општине око града Митровице, северно од реке Ибра. Требало би да им буде допуштено да остану у Србији, али ЕУ је била ужаснута оваквим предлогом. Уместо тога, Брисел је запретио да ће успорити, а можда чак и сасвим онемогућити тежње Београда да уђе у ЕУ, уколико овај не пристане на понуђене услове. Србија је пристала на номинални компромис, који Србима са Косова обећава ограничену аутономију, у замену за нешто што изгледа да ће на крају бити пуно признање Косова. Наравно, та одлука је на Београду, који је изложен великом притиску да попусти.”
Стратегијски циљеви САД и НАТО је да сама државна власт обезглави и обесхрабри Србе на Косову, посебно на северу, и да себе дефинишу као политички народ и траже адекватну аутономију. Циљ САД је да преко владе Србије утичу на сламање сваког озбиљнијег отпора и самобитности и да корак по корак прихвате реал-политику независног Косова и њених институција.
Даг Бендоу даље каже: „Срби с Косова, међутим, можда неће отићи у тишини. Лично сматрам да би било боље да се Србима понуди исто право на самоопредељење које је дато другима”.
Америчка „домино стратегија” доминације
Јасно је да Даг Бендоу говори о виду отпора Срба на северу Косова и да је ту задатак владе Србије да их „уразуми” на све могуће начине како Србија наводно не би била талац такве политике.
САД и НАТО се прибојавају да би могли да са властима у Приштини употребе силу против Срба са севера и тако да дође до нове „Косовске олује” уз међународне инпликације и конфликтност на читавом Балкану, пре свега на југу Србије или у Македонији.
Свако насиље над Србима на северу Косова отворило би оштар одговор грађана Србије на југу Србије у Прешеву, Медвеђи и Бујановцу, или би то био сигнал за сукобе у Западној Македонији, која инсистира на федерализацији БЈР Македоније.
Ово би била опасна „Балканска одисеја”, која би пореметила односе не само на Балкану, већ и у односима САД и Руске федерације.
Пошто се САД и НАТО чврсто држе да нема „промене граница”, потребно је да Србија сама себе укида на Косову и Метохији. САД сматрају да Србија сама мора да пресече косовски чвор уз њихову помоћ како се не би отворила Пандорина кутија у Босни и Херцеговини са ризиком да се Република Српска издвоји и постане самостална као држава, или да се у блиској будућности од 10-так година интегрише са Србијом.
Даг Бендоу каже: „Прекасно је да се поправи геополитички и хуманитарни хаос који је направљен. Али, ако Европљани желе стабилно решење, требало би да охрабре истинске преговоре између нових балканских земаља, Србије и преосталих незадовољних мањина. Разумна промена граница представља једино средство којим може да се обезбеди мир.
Даље сузбијање тежњи Срба широм Балкана носи у себи ризик од новог сукоба.”
Трајнији и дугорочнији мир на Балкану није успостављен, већ је Балкан у „контролисаној кризи” или дозираном хаосу.
Читава пирамида америчке политике на Балкану је „домино стратегија” која се заснива на контроли држава и влада, али и управљању кризом у зависности од глобалне игре и намера да се Европа и ЕУ преко Балкана или економске кризе на југу Европе држи у тзв. „сукобу ниског интезитета”, мешавини етничких ограничених конфликата, тероризма, организованог криминала и економских криза.
САД пртискају Србију и њену власт на одрицање или суспензију овлашћења на Косову и Метохији, а дотле се већ увелико гради нови економски и политички облик Велике Албаније и обликовање такозване предкумановске Србије.
Извор: Факти
White house in Europ say No sa ovim vasimnamerama.