ЗБОГ ОВОГА НАМ СЕ И НЕПРИЈАТЕЉ ДИВИО: Дирљиво писмо српских официра

Аустријски потпуковник Аугуст Шмит погинуо је у бици за Аду Циганлију 1914. године. После страховитог отпора, српске јединице су одбиле непријатеља и посахрањивале војнике обе стране. Официре уз војне почасти. У џепу потпуковника Аугуста Шмита нашли су неотворено писмо које му је послала ћерка из Беча.

beograd_1914_1918_spomenikpalim_kuk_vojnicima_2

Преживели српски официри, на челу са мајором Ђукићем, одлучили су да напишу писмо младој Аустријанки. Ево текста по сећању Петра А. Куновчића:

„Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији.

Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја, па на пољу части, бранећи своју отаџбину.

У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо. Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван

Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.“

Почетком 1915. године стигао је одговор г-ђице Шмит из Швајцарске:

„Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако, и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот на бранику своје отаџбине, достојно сваког дивљења.

Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја. После овог писма нарочито ценимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења.“

(Драган Орловић, „Почасти свим погинулим“, „Политика“ 1. VIII 1990., наведено према Адаму Стошићу, „Велики дани Србије 1914-1918“, Крушевачки гласник и Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918, Крушевац – Београд, 1994.)

Ослобођење




1 коментар

  1. Иван

    Е бре, Србин је то! Војничка част је код нас остала и даље! Са дужним поштовањем према непријатељу, који је своје кости оставио у Србији! Ово треба ширити и показивати сваком војнику наше војске! Српске војске!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *