Завештање мом српском роду

Гордана Павловић - Завештање мом српском роду

Недавно је издавачкa кућa СВЕН из Ниша објавила књигу „Завештање мом српском роду“, књижевнице Гордане Павловић. Изузетно вредно дело, приче о злочинима над Србима од Првог светског рата до данас. Књига коју би свака српска кућа требало да има, зарад очувања успомене на све жртве, недужне и невине, и да се зна колика је цена плаћена за сваки педаљ Отаџбине. Као што сама ауторка каже:

„Овде је записан само мали део онога кроз шта је прошао мој српски род у задњих стотину година. Нажалост, страдања и почињени злочини над Србима су много, много већи…

„Завештање мом српском роду“ сам почела са идејом да својој, али и свој осталој деци оставим записан део историје о њиховим прецима, о Србима, страдању, да би ценили и још више волели сваки педаљ Отаџбине, да схвате голготу Срба у задњих 100 година…

Самом Божијом промисли истражујући документацију о злочинима над Србима, дошла сам до података од којих данима нисам могла да се смирим.

Зато је „Завештање мом српском роду“ посвећено сваком Србину који је оставио кости прелазећи Албанију, сваком српском детету, жени и мушкарцу, закланом у Јасеновцу, свим невино убијеним у логорима, свакој српској души баченој у јаме, све и једној жртви НАТО бомбардовања, свим мојим рођацима страдалим у Босни и Херцеговини, сваком мом Србину на Косову и Метохији – на бранику Отаџбине.

„Завештање мом српском роду“ посвећено је преживелим потомцима, српским кћерима и синовима, да прочитају, упамте и НИКАДА НЕ ЗАБОРАВЕ, како нам се не би поновиле страхоте прошлости…

У предговору који је написала Зорица Пелеш, биограф проте Стеве Димитријевића, наводи:

„…Попут Његоша и светог владике Николаја Велимировића и Гордана се зналачки упушта у борбу светла и таме.Она сва кипти од љубави према свом српском роду. И ова њена борба и љубав неодољиво подсећају на труд чувеног финског државника Џона Вилхелма Снељмана, који је храбро отварао очи свом уснулом народу својим сјајним проповедима и текстовима, позивајући га да завири у сваки рањени кутак своје отаџбине. И покуша да сваки тај кутак исцели љубављу, вером и радом на њеној обнови, јер је био свестан да се једино тако може извући из каљуге у коју је упала под туђином. О надчовечанском напору Снељмана, да своју отаџбину ослободи мрака, коју је туђин, Швеђанин, на велика врата био унео у њу, маестрално је писао 1923. године, изузетни проповедник Григорије Петров (који је био руски емигрант у Србији) у свом сјајном делу „Зидари живота“ у коме се на крају обраћа и српској омладини, поручујући јој да се прихвати неодложних послова на уређењу своје тек ослобођене отаџбине.

Попут Снељмана и Гордана је несрећна због наметнуте горке судбине наше отроване и измучене домовине.

…На претешку огрлицу својих сећања нанизала је ова чаробница писане речи и свог земљака Гаврила Принципа, прадеду своје деце, Стевана Павловића и његову Албанску Голготу; ТАИН – војнички хлеб, симбол вере и храбрости српског народа; Сурдулицу и кланицу, коју у њој направише Бугари; старца Вукашина из Клепаца, кога је зверски убио усташки кољач Жика Фригановић; Камени цвет из Јасеновца; Ливањско поље и празне колевке; Шуцкоре; Чакор и село Велика; „Олују“ и карту у једном правцу; Воз који никада није стигао на одредиште, јер га „НАТО“ бомбе спржише у Грделичкој клисури; свој родни праг у Сарајеву на коме је седела с књигом у руци, док јој дојучерашње комшије запретише ножем, називајући је Ћетникушом; отето Косово… Али, сем ових туга, на њеној огрлици стоји чврсто нанизана и вера, нада и љубав , које је вечно спајају са најраскошнијом православном сестром Русијом , а ту је чврсто уткано и њено веровање да ће њена вољена Србија и даље усправно корачати ако је будемо чували сви ми, њена деца православна, у свом сећању, као што је она чува.

Хвала драгој Гордани што нам кроз своје песме и приче ојачава наша сећања, буди наду и дарују нам део своје храбрости како наш сан и сан наше деце не би остао без снова.“

Пеко Лаличић, истакнути књижевник, чалн УКС-а, у својој рецензији истиче:

„…Имајући то у виду и свесна себе, својих корена, традиције и културе свога народа и као особа која је одмалена утемељивана у истину и васпитавана у духу космополитизма и човекољубља, све то не може да схвати и прихвати, те нужно са пуно горчине и веома емотивно, бунтовно, али и аргументовано и смело, стилски неусиљено и читљиво проговара о злу које се поодавно настанило и никако да напусти ове просторе. И све с намером да још једном обелодани, подсети и позове припаднике свога рода на незаборав. Да проговори о знаном, а недовољно акцентованом или неоправданo у страну потиснутом. О чемерном, до бесвести дирљивом и болном. О вековном, изнова подгреваном и бесмислено понављаном. О борби великих, тлачењу малих и слабих, подаништву, немилосрдној медијској пропаганди, неизазваној и неоснованој мржњи, злоделима и свирепости. Ономе које је ојадило бројне појединце, читаве породице, насеља и градове. О неразуму, кратковидости, слепилу. О страдању свога народа. Оних чији су вапаји били узалудни, јер мржњом затровани не разумеју језик праведника. Зато и хрле у ратове несвесни шта је у ствари он. А Веселин Маслеша га је веома лепо и тачно дефинисао: „Рат је негација човека“. Он је оно чиме агресори потиру себе и остављају трајну љагу на свој народ и непримерену оставштину својим поколењима.

Пуна наде и вере каква је само праведницима знана и уверена да је Ламартин био у праву када је констатовао: „Пепео мртвих створио је домовину“, ова ауторка пером јуриша на оно што би требало да буде страно човеку, и речју, стихом и бројком подсећа и указује на злодела и нељудскост Аустријанаца, Немаца, Бугара, усташа, НАТО зликоваца и свих мржњом задојених, и позива на незаборав Албанске голготе, Крагујевца, Јасеновца, Чакора и села Велике, Сурдулице, Грделичке клисуре, Варварина, али и Старога Грацка, Гораждевца, Пофалића, Добровољачке улице, Београда и других бројних стратишта на којима оставише животе недужни и живота жељни.

Свесна оне Блокове: „Домовина је налик на свога сина – човека“ указује на ликове својих сународника вредних вечитог памћења и заветује да се Она, та мајка која никада не умире, брани и чашћу, и чува трајним сећањем на оне који себе уградише у њене темеље да би им деца часно и уздигнута чела корачала у будућност. Отуда и подсећање на Гаврила Приниципа, прадеду своје деце Стевана Павловића, на Камени цвет Јасеновца, Ливањско поље, свој родни праг у Сарајеву, на страдање својих ближњих, отето Косово. На вековне заблуде и бег од стварности. На прихватање туђе „луде игре“ која малима никада није донела ништа добро и коју нажалост још увек неки не могу да схвате и још би да је играју, кријући се иза патриотизма и губећи из вида ону Мопасанову: „Патриотизам је семе ратова“.

А да је разума и среће, мање халапљивих и мање усијаних глава, људима би стално кроз њих пролазила крилатица Самуела Џонсона: „Патриотизам – то је човекољубље…“

Књигом „Завештање мом српском роду“ Гордана Павловић се уздиже изнад „стања ствари“ и позива припаднике свога рода на незаборав страхота кроз које је пролазио, на гајење толеранције и љубави међу људима и народима, али и држања до себе и своје части, јер како рече Чехов: „Част се не може одузети, она се може само изгубити“.

Зато треба следити, памтити и волети своје славне и часне претке!

Љубити човека, а волети себе!

Волети и бранити своје!“

БИОГРАФИЈА

Гордана Павловић

Гордана Павловић

Рођена 16. маја 1971. године у Сарајеву. До сада је објавила седам књига:

„Аманет“ – поезија

„Кад душа проговори“ – поезија и проза

„Потка живота“ – поезија

„Шкриња успомена“ – кратке приче

„Пукотине срца“ – вишејезична поезија

„Челична воља“ – роман

„Вртлог“ – приче и есеји

Роман „Челична воља“ је проглашен за најбољи роман ИК СВЕН за 2015. годину и због свог квалитета и јаке поруке коју носи заступљен је у школским библиотекама широм Србије.

Песма „Шта ће ми?“, у јуну 2014. године освојила је другу награду на Међународном фестивалу „Лирични гласови“ у Бугарској. Њене песме и приче су објављене у преко 100 различитих зборника и антологија.

Члан је Удружења књижевника Србије и редован члан Матице српске, Нови Сад. Такође, члан је „Седмице“ из Франкфурта (подружница УКС-а); „Горске виле“ из Подгорице (Колективни члан Матице Српске); почасни члан књижевног клуба „Душко Трифуновић“ Кикинда и почасни председник Удружења слободних стваралаца „Алекса Шантић“, Република Српска.

Рецензент је преко 70 књижевних дела у Србији и иностранству и уредник је великог броја књига.

Песме су јој преведене на македонски, енглески, немачки, бугарски, албански, словеначки и као такве презентоване у различитим новинама и културним установама широм света.

Поједини текстови из књиге „Завештање мом српском роду“ објављени су на великом броју интернет портала, новина и веома изузетно добро прихваћени од стране читалаца.

Живи и ствара у Београду, уз подршку својих најмилијих, супруга Љубише, сина Николе и кћерке Анђеле.

Књига „Завештање мом српском роду“ може се наручити преко директног контакта са ауторком:

www.facebook.com/gordana.pavlovic.7503

www.facebook.com/knjiganadar/

E-mail: [email protected]




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *