Зашто се прећуткује говор мржње Сулејмана Угљанина?

Пише: Маринко Вучинић

Обележавања годишњница Сребренице и „Олује“ била је идеална прилика да се огласе сви они који и даље упорно настоје да Србију и српски народ прогласе и означе као једине и искључиве кривце за разбијање Југославије, као и за све злочине који су се десили у том грађанском рату који се десио након нестанка заједничке државе збратимљених народа и народности.

sulejman ugljanin

Искључива српска кривица се пласира као нека врста неупитног аксиома, и само још недостаје да се суочавање са прошлошћу сведе на њено безусловно признање од стране српске државе и српског народа, чиме би тај круг самопонижавања и самораздирања био затворен а самовиктимизација би добила суштински смисао. Додатно, тиме би били постављени основи за процес помирења и успостављања регионалне стабилности, што је и један  од главних услова, поред нормализације односа између Приштине и Београда (а касније и признања независне државе „Косова“) за наставак мукотрпних преговора у процесу приближавања Европској унији

У овако унилатерално предвиђеном начину суочавања са прошлошћу могли смо чути нама добро познате актере и изјаве о нужности српског безусловног признавања кривице, без обзира на нужност разматрања и поштовања укупног историјског и политичког контекста који је и одредио карактер сукоба на простору друге Југославије.

Ипак, изјава Сулејмана Угљанина да ће неусвајање предлога посланичког клуба СДА Санџака о Сребреници довести до тога да ће и нерођена деца у Србији бити крива за геноцид, заиста превазилази све границе рационалности и поштовања елементарних принципа толеранције и достојанства у јавном наступању. У тој изјави он је дословно рекао „Они које је бирао народ, одговорни су данас да усвоје резолуцију којом ће скинути одговорност са свих будућих генерација у чије име је учињен геноцид. Ако се то не учини, онда ће свако дете самим рођењем у Србији бити саучесник у геноциду над Бошњацима“.

Јасно је да се овде се не ради више о огољеној политичкој провокацији и политикантском егзибиционизму, у питању је неприхватљиво заговарање принципа апсолутне колективне одговорности који не познаје изузетке, чак ни децу. На делу је до сада незабележена стигматизација која се протеже на мртве, живе, и пазите, још нерођене припаднике српског народа. Оваквом изјавом Сулејман Угљанин је у својој бескрупулозности, етничкој заслепљености и неприкривеном говору мржње и нетолеранције успео да надмаши многе своје узоре.

Ову отворено дискриминаторску изјаву осудили су представници владајућих и опозиционих странака Мехо Омеровић, председник скупштинског одбора за људска и мањинска права  и Расим Љајић, потпредседник владе и министар туризма, трговине и телекомуникација. Међутим, ниједном речју се нису огласили професионални борци и боркиње за људска права, толеранцију и суочавање са прошлошћу, што иначе веома ревносно чине када треба да осуде српски национализам и појаве говора мржње. Изостала су саопштења организација које се без икаквог основа и самозвано јављају као представници невладиног сектора. Нисмо могли чути ниједну реч осуде или ограђивања из редова Жена у црном, Хелсиншког одбора за људска права, Центра за  практичну политику, Јукома, Фонда за хуманитарно право, Независног удружења новинара Србије и Војводине и организације младог Хелсиншког одбора.

То напросто није у фокусу њихове пажње и њихове концепсије транзиционе правде, јер су они посвећени само и искључиво борби против српског национализма, ксенофобије и екстремизма који унилатерално чисте у свом дворишту, па их и не занимају изјаве које представљају отворени и очити говор мржње.

Нажалост, нису се огласили ни дежурни историчари, новинари и аналитичари који тако приљежно и истрајно заступају борбу против говора мржње и национализма, а залажу се за толеранцију и аргументовани дијалог у расправама чија су теме везане за суочавање са прошлошћу. Јасно је да је овакав приступ је пожељно и политички коректно демонстрирати само када је питању осуда српског национализма, док срамно приписивање колективне кривице српском народу очигледно не завређује њихово ангажовање и оглашавање. То вероватно није довољно добра и пожељна  препорука за добијање финансијске подршке за борбу против „претећег српског национализма, клерикализма и традиционализма“, који у њиховом тумачењу спада у највећу препреку у поменутим процесима суочавања са прошлошћу.

Зато је за ову групу појединаца и организација најпробитачније једноставно прећутати ову монструозну изјаву Сулејмана Угљанина, и остати и даље у свом забрану, у ком једноставно не може бити места за одбрану и заштиту људских права српског народа.

 

Извор: НСПМ




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *