Закон као одсуство суверенитета Републике Србије

Пише: Зоран Минић

zakon-srbija-ustav

Закон је норматив државе који по одређеном поступку доноси њен законодавни орган. У Републици Србији је тај орган – Народна скупштина. Закон је после Устава, највиши најважнији правни акт и сви други правни акти у држави морају бити у складу с њим, јер су они ниже правне снаге (подзаконски акти). То је начело законитости. Законима се уређују друштвени односи у свим областима живота. Законом се друштвена правила претварају у норме, које су обавезујуће за све грађане. По тим законима суде судови, они су симбол и неодвојиви институт суверенитета и слободе, где грађани траже правду пред својим судовима, где суде наши угледни суграђани и сународници – судије. Ово уједно представља и манифестацију самог суверенитета, јер држава, односно њени изабрани представници суверено и самостално уређују друштвене односе. Може се слободно рећи да закон представља у неку руку, након Устава, симбол независности, односно суверенитета одређене земље и уједно мерило истог. Уколико се у Републици Србији односи регулишу на такав начин да законе не доносе грађани наше државе, односно суверена власт Републике Србије, већ је извор закона нека друга држава или група држава, онда ту нема речи о независности и суверенитету.

Та граница је у прошлости била јасна и недвосмислена, могу слободно употребити, данас толико популаран, израз у политичким круговима – „транспарентна“. Наиме, историја обилује примерима таквих закона које су одређене државе „даривале“ другим земљама. За те земље се говорило да су зависне од метрополе (државе законодавца), односно да су колоније или вазалне земље као што је сад Србија. Оне су могле доносити само одређена подзаконска акта, али самостално законе – не. Поред колонија постојали су и драстичнији примери – анексија, као ситуација у којој једна држава у потпуности припоји другу као саставни деосвоје територије и система. Овде нема места ни за самостално доношење подзаконских аката. Трећи пример, уједно и појавни облик одузимања суверенитета јесте свакако окупација, када је одређена држава под контролом друге државе посредством оружане силе државе окупатора и где постоје закони државе окупатора и закони окупиране државе, али који морају бити у сагласности са првима. Наравно, народи у таквим потчињеним земљама су водили тешке и дуготрајне борбе за слободу и пуни суверенитет својих држава. Борба за слободу и пуни суверенитет је увек била тешка, дуготрајна и крвава и представљала императив народне слободе.

Србија није изузетак, шта више, њена историја је препуна примера, може се слободно рећи и карактеристична по овој борби – борби за очување своје земље и народа. Не бих овде залазио у разлоге и разне међународне односе, као и друге чиниоце који су били од утицаја, јер ови редови би онда били знатно дужи, а и представљали би предмет засебних текстова. Ова борба, иако тешка, крвава и дуга, бар је била, ако се може тако рећи, „олакшана“ чињеницом да се знало ко је метропола, односно ко је окупатор. Он је имао своје војске са јасним униформама, своје управне зграде, своју окупациону администрацију, управитеље, команданте, гувернере и протекторе. Како би институт окупације био потпун окупатор би октроисао домаћу квислишку (читај поданичку) администрацију.

Да ли је данас је ситуација другачија? Униформе су замењене оделима, наредбе – углађеним и „добронамерним саветима и сугестијама“, пушке замењене међународним банкарским аранжманима, наводно законе доноси Скупштина Србије, спроводе их „наши“ извршни органи, суди се пред „нашим“ судовима где су судије у „нашим“ тогама, изузев Трибунала у Хагу. Судска власт јесте компонента суверенитета. „Наш“ закон предвиђа ситуације где суђење у неким областима припада страној држави али забога, па и закон о сарадњи са тим „судом“ изгласала је држава, јер да закон није донет то би био пример очигледне окупације. Намера је да у овим редовима кажем нешто друго, о „овој тихој, за грађане непостојећој“ окупацији која се у Србији зове процес евроатланнтских интеграција. Елем, управо је овај процес тај модус операнди, где ти саветници – окупатори користе сав свој арсенал, а Република Србија одлуке које доноси под притисцима тог арсенала приказује као суверену вољу грађана и као српски највиши национални интерес.

Пре него што сам текст закона дође до скупштинске процедуре, он се разматра у Законодавном одбору Скупштине, а још пре тога у разноразним радним телима и групама састављеним од „стручне и научне јавности, представника ресорног министарства и личности од међународног угледа“. Е, ту је сада онај моменат када окупатори са статусом посматрача, мисија, изасланика западних држава дају своје „сугестије“. У средствима јавног информисања смо сви чули макар једном да се ишло толико далеко да су се по поменутим радним телима и одборима буквално дословце преписивали закони страних држава и превођени доносили на гласање, где онда народни представници гласају и тиме манифестују „суверену вољу грађана“. Овде се, наравно, не узима у обзир корисност таквих закона за српски народ, не узимају се у обзир ни друштвени односи и прилике у Србији, као ни могућности, како људске, кадровске, тако ни материјалне, а о духу и да не говорим. Да ли је такво законско решење, како би правници рекли, у духу народа? Не! Узимају се у обзир неки други интереси. Који? Па интереси саветодаваца и посматрача, интереси мисија, зашто иначе саветују. Ево једног примера:

Уводно излагање Министарке правде у Народној скупштини – 7.10.2008. године:

„Поштовани председниче, даме и господо народни посланици, на почекту ове обједињене расправе о шест закона које је предложила Влада Републике Србије, а које је припремило Министарство правде, истакла бих њихов значај у процесу приступања наше земље Европској Унији, хармонизацији прописа са прописима Европске Уније, а нарочито њихов значај за укидање виза грађанима Србије за државе Европске уније. У изради свих ових Предлога закона учествовали су истакнути стручњаци из области које ови закони уређују, а такође су прибављене и експертизе експерата Савета Европе и Европске комисије.“

Дакле, суштина ствари јесте да је суверенитет Србије под знаком питања, благо речено. Не узимам овде у обзир проблем Косова и Метохије, који је, иако, нераскидиво повезан са овом тематиком, ипак преобиман, колико и преважан. Овде се концентришем на свакодневицу, на манифестацију суверенитета, односно одсусутву истог у суштини код регулисања односа међу грађанима и њихових права и интереса.

Да ли је Србија окупирана држава?

Када се закони доносе по мери западних земаља, када представници тих земаља окупљени у разноразне мисије надгледају стварање, изгласавање, па и примену, а затим и дају оцену, када највиши представници власти „у сарадњи“ (читај – по диктату) предложе такве законе или оду у Брисел или Вашингтон по „стручно и своје мишљење“, има ли ту речи о самосталној и слободној Србији? Када се закони у једној земљи не доносе вољом народа, него вољом друге државе или групе држава, то се у стручној литератури зове окупација, а код нас се то зове процес евроатлантских интеграција. Суштина је иста.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *