Вампири

Пише: Д. Радосављевић

Чим дође годишњица смрти Зорана Ђинђића, Србију походи једна посебна врста вампира, она која живи од његове славе, али и од његовог политичког предузећа које им је оставио у аманет. Многе од тих вампира, Ђинђић је лично створио, онако, за једнократну употребу. Данас му они играју на гробу, пале свеће, држе говоре и оплакују га у телевизијским емисијама и у новинским чланцима. Дубоки презир који је Ђинђић гајио према већини њих, ови вампири су превели на свој вампирски језик, па кажу: Зоран нас је уважавао и слушао сваку нашу реч.

Вампири лажу. Јер, многе од њих, Ђинђић није могао ни да гледа ни да слуша. Тако је једном, пред више присутних, коментаришући квалитете Бориса Тадића, казао кратко и јасно: „…Амбициозан али глуп!“. Свога пионира, Чедомира Јовановића, Ђинђић је свесно одабрао да уђе у блато криминала, па га је у последњим данима свога живота избегавао, предавши га „у надлежност“ свога кума, тајкуна Драгољуба Марковића-Крмивоја и њиховог заједничког пријатеља, Ентони Монктона, резидента британског МИ 6. Због тога је вампир Јовановић једном и јавно признао: „…Руке ми јесу прљаве али ми је савест чиста“.

Поједини из чопора медијских некрофила који посмртно обожавају Ђинђића, диве му се, плачу и наричу над његовом злом судбином, лично су учествовали у његовој ликвидацији. И речи убијају, то зна сваки вампир. Тако је гигант српске медијске подвале Александар Тијанић громогласно најавио премијерово убиство речима: „…Ако Ђинђић преживи, Србија неће!“.

Ово Тијанићево упозорење, неко је схватио озбиљно. Остало је историја.

Међу плачним Јеремијама, заправо, ужасним вампирима који сишу Зоранову крв конвертовану у милионима евра, истичу се и несуђене новинарске величине попут Славише Лекића, који је захваљујући блискости своје бивше супруге Бојане са Зораном, добио на поклон дугогодишње финансирање дебелог месечног магазина, од кога и данас живи, мада га је алкохол замало усмртио.

Већима истакнутих лопова Демократске странке, дакле, све сами вампири транзиције, дошли су до мултимилионских компанија позивајући се на своје присно пријатељство са Ђинђићем.

Чињеница је, Ђинђић није имао међу њима ниједног пријатеља. Он је поштовао једино себе, а ни са собом није знао шта ће. Његови истински хероји били су они који су такође убијени, под оптужбом да су били његове убице. Он се дивио Чумету, Куму, Дући, са њима је пословао, дружио се… А када је схватио да је то, ипак, лоша политика, желео је да их се отараси. Касно је било. То је једино што је иза њега остало.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *