Увод у родољубље

Пише: Бошко Козарски

Ретки су припадници српског народа који за себе неће рећи да су родољуби. С друге стране, супротно широком личном исповедању родољубља, чешћи су они који промовишу кич-патриотизам или чак чисту издају, него они који својим животом сведоче љубав према своме роду.

На почетку ваља дефинисати шта је заправо српско родољубље како бисмо га разликовали од издаје упаковане у примамљиву патриотску амбалажу. Родољубље је живљење по јаким моралним принципима развијеним у народу, слободном народу којим не управљају спекуланти и мешетари. Српски народ је доживео врхунац родољубља онда када је на челу имао светитеље који су се окретали једном, једином Спаситељу. „Несрећна је земља која има на управи сваки час по једног Спаситеља!“ Српско родољубље темељи се на два стуба – Светосављу и Косовском завету. Без ових фактора, родољубље, међу нама речено, не постоји. Упаковати државни интерес у најсјајнији целофан, а оставити ван њега најсветији комад Отаџбине, брутална је издаја, а не прагматични патриотизам како уме да се оправда берзанска дипломатска политика.

Од када нам речи опомене и усмерења Светог Саве заменише ревизорске куће, сви наши напори су изгубили родољубиву сврху која је одувек била основа сваког нашег делања. Родољубље дефинише и наше памћење, историјско, искуствено. Занемарити велика дела наших предака, заборавити српске див-јунаке и њихова безусловна жртвовања, могуће је само када се родољубље уведе у кому(низам). Успавани српски род данас обнавља свест о својој суштини, додуше трапаво. Крсну славу повратисмо, али још увек више наличи на кафански пир, него на сабор породице у славу светитеља – заштитника. Клица родољубља која проклија у славском кољиву увек је у ризику да заврши као декорација на ситним колачима. Просветитељство нам шкрипи. Ту је главни проблем слабог приноса родољубља. Мало је учитеља који деци умеју објаснити да је Светосавље лекција стварања, а Косовски завет лекција страдања, да кроз стварање и страдање мора проћи сваки родољуб.

Иако ретко успева и плодотвори, ми и тај родољубиви плод најчешће бацамо у политичке помије или га се одричемо зарад привидног мира и краткотрајног благостања. Зашто? Зар то није кукавички? Зар наш род није искусио сав бол привидне овоземаљске славе? Зар Лазарев пример не сија као светионик родољубља? Суштина је увек спакована у неколико простих и свима разумљивих речи. Тако је и у случају српског родољубља. Нема тешке филозофије, нема непознатих термина или туђица.

Српско родољубље стаје у две реченице:
Ускликнимо с љубављу!
Догодине у Призрену!




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *