Убијени су зато што су били Срби!

Пише: Зоран Шапоњић

Данас је равно 20 година од стравичног злочина у книнском селу Вариводе, када су хрватски војници, два месеца после „Олује“, у дану побили деветоро Срба преосталих у селу и тако довршили идеју и намеру „Олује“.

Krst u Varivodama

Много сам пута, тада као новинар „Борбе“, за време рата био Вариводама. И, сећам се јутрос тих људи, сећам се њихове доброте, посебно, сећам се кришке хлеба и сира коју ми је изнела старица у црнини у Вариводама, неког октобарског дана 1993. године, када ме је гладног, промрзлог и покислог срела на капији, када ме је загрлила, заплакала, позвала у кућу да се огрејем…

Никад касније ништа нисам сазнао о њеној судбини, и њено име сам заборавио, остало је записано у некој изгубљеној новинарској бележници. И, не знам је ли успела да избегне из Варивода који сат или минут пре „Олује“ или је остала, и завршила крвавог 28. септембра 1995. године.

Као кроз маглу, присећам се јутрос лица људи из Варивода, оних која сам гледао 1991, 92, 93. године. Сећам се туге, сећам се бриге њихове за синове на фронту који су бранили своје, који су узели пушке у руке натерани страхом записаним у њиховим генима још 1941. године. И, много сам то пута после рекао, и никад нисам порекао – нигде бољих људи нисам упознао него тих ратних година од Книна до Варивода, до Биљана Горњих и Доњих, до Бенковца. А знам, научио ме живот, умем помало да завирим у људску душу, умем да препознам добро.

Те људе 28. септембра 1995. године побили су хрватски војници. Њих деветоро били су стари од 60 до 85 година! Покушавам јутрос да замислим те сцене, како из извлаче из кревета, болесне, јадне, старе, из штала где су хранили коју преосталу козу, овцу и краву, и како их стрељају на кућном прагу… Да ли су убијали метком у чело, или ножем, тог црног јутра…

Никад то није утврђено. Њихова тела су ексхумирана, али, у демократској, цивилизованој Хрватској, у држави која је чланица ЕУ, а ЕУ је опет препуна стандарда, тамо је све по стандардима, никада није спроведена истрага како су убили, зашто су их убили, ко их је убио?

Коме је њих деветоро, старих, изнемоглих, деветоро добрих људи, деветоро оних који једва стоје на ногама, могло шта нажао учинити?

Кажу неки да су њих деветоро остали у Вариводама зато што су дан два после „Олује“ поверовали оним циничним речима Туђмана да Срби који нису окрвавили руке могу остати, да их нико неће дирати. Ја у то не верујем. Од њих деветоро многи су запамтили 1941. годину, 1942, 43… Знали су шта их чека. Остали су свесно, само зато што што су били на својој земљи, у својој кући, и што им је своја земља, онај педаљ, што им је њихова кућа била преча од главе. Остали су зато што је срце сваког од њих, као менгелама, било везано за ту земљу, за кућу у којој су рађали и гајили децу, славили крсну славу, венчавали се, палили свеће, кадили је тамљаном.

Знам да су судије у Загребу, пре коју годину рекле да су ти Срби побијени из „политичких разлога, са циљем изазивања страха, уажаса“… Не верујем ја у то, поштовани судије, знате и ви, као и ја, да су побијени зато што су били Срби, да се затре српски траг у Вариводама.

Јутрос, док ми лица људи из Варивода, као кроз маглу, пролазе испред очију, јутрос када би требало да се поклонимо жртви деветоро мученика из овог села и седморо месец дана раније побијених Срба из суседног села Гошић, да се помолимо за њихове душе, опет учим стару лекцију. Ону, по којој дођу времена када глава није најпреча, када има нешто важније и вредније, и када из неких међу нама проговори завет предака. Завет да нам не могу отети оно што је наше и оно што натопљено нашом крвљу.

Физички могу, наравно, никад сила није Бога молила, али из душе никако. Јер, како да ти отму оно што је ђедовом или очевом крвљу покропљено…

Ваља нам на овај дан кад се присећамо мученика из Варивода и Гошића размислити о овоме, имамо ли права да се одрекнемо онога што нам је од предака остављено, не да тиме тргујемо, него да синовима пренесемо. Ако не комад отете земље и отету кућу, онда барем сећање, завет да је то наше, а не њихово.

 

Искра




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *