Милорад Улемек у роману доноси своју аутентичну причу о Српској добровољачкој гарди и њеном команданту Жељку Ражнатовићу Аркану. „Много је прича испричано о Гарди и углавном су многе од њих биле неистините, јер само они који су у њој били могу да испричају истиниту причу. Као и све приче, и ова има две стране.“
Кад сам видео мноштво шлепера натоварених дрветом како прелазе Богојевски мост, ситуација ми је била мало јаснија. И овде смо га попушили и то ће бити највероватније без испаљеног метка. Аркан и Гарда су се вратили из Босне. Било је неко примирје и онда им се захвалили. Чак их је и Караџић примио у Бањалуци. Све по реду: почасани строј, рапорт, а онда хвала лепо и довиђења. То су, каже, ови стренџери тражили. Да се Гарда повуче.
Почело је да се прича о преговорима који ће донети трајни мир на просторима читаве бивше Југославије. Шта се чекало све ове године, па да се ти преговори догоде?! Ваљда је требало мало да нас изгине на свим странама и да ми Срби извучемо дебљи крај у читавој трагедији, па да онда међународна заједница употреби свој ауторитет који је имала и приведе овај хаос крају.
Кад је прошлог месеца прослављан Дан Гарде, у нашем новом Центру били су и Курта и Мурта. Сви дошли надркани и пуна им уста борбе и ратовања. Сада, после месец дана од тог догађаја, видео сам да су се многи од тих већ спаковали и већ гледају ка мосту и Србији.
И у штабу Корпуса се већ осећало да то више није то. Реферисања су била све ређа. Она ескадрила хеликоптера је враћена назад у Србију исто као тенковска чета. Као, морали су да поступе по захтеву ових из УН. Јер Србија не сме да се меша у ствари других држава и, наравно, Србија није била у рату. То се све више чуло сваког дана у свим средствима информисања.
Било ми је јасно колико је овде сати. Жали Боже свих оних момака који изгинуше пред сам крај ове одисеје, коју зовем Бедисеја. Пре месец дана био је пробој хрватских специјалаца у Копачком Риту и тамо нам је погинуо један гардиста. Једва смо га извукли. Ови из Тењске бригаде замолили су нас да им помогнемо да учврсте линију у тим мочварама и ми смо тамо послали један вод. Ваљда су ови од преко приметили појачане активности, па и они послали своје.
И једног дана, док су наши постављали мине на местима за која смо проценили да би могла да буду критична, ови од преко их напали из заседе, а и како би другачије то урадили него из заседе. Ту је дошло до борбе, а нама је страдао један гардиста, једва смо га изнели из оне мочварштине до обале Драве.
Тада смо и даље мислили да ћемо овде да се боримо. Сви пуни елана. Чак и неки од мученика које су они из Србије извлачили из њихових приколица су се прикључили Гарди.
Онда су ствари полако почеле да излазе на видело. Прво су почеле масовно да улазе цистерне с нафтом. То је иначе била класична фора. Увезе се нафта и онда се извезе у Крајину, тако се оперу папири, а после се само врати у Србију и узме се лова и на нафти и на неплаћеним приходима за државу.
Двострука зарада.
После су кренуле и цигарете, па дрво, прво храст. Говорило се да је славонски храст нешто најбоље на овим просторима. Онда су почели да секу и тополе поред Дунава, и све је било јасно као дан.
Кад сам почео то да схватам, и сам сам успорио. Нисам хтео више да изигравам будалу. Прво пред самим собом, а онда и пред другима. Што бих канџијао некога да се убија од посла кад су ови горе већ донели све одлуке које је требало да донесу.
И Аркан је све мање присутан овде. Њему је после догађаја у Босни све било јасно. Само што он није био такав емотивац као ја. Схватио је како ствари стоје и продужио даље. Сувише смо сви ми били мали да бисмо могли нешто да променимо.
Стојим на једном месту поред самог Дунава. На том месту је било много пута групно крштење гардиста. Кад је рат почео, кад је почео да се распада комунизм, многи нису ни били крштени. Такво је време било. У Гарди није наравно била никаква обавеза нити мерило да ли је неко крштен или не, али с времена на време су организована групна крштења. Дође владика, тада из Даља, пошто су га на почетку рата најурили из Осијека и уђе до пола паса у Дунав, а онда гардисти један по један улазе и он их крсти.
То је био прави догађај. На неким од тих групних крштења било је и по педесет гардиста. Све онако како Бог заповеда.
Сада док гледам то место с којег су гардисти улазили у воду као Исус у Јордан, некако сам празан. Све ове године које смо се борили и веровали отишле су нечијом вољом. Толико погинулих, рањених и осакаћених. Само је Гарда имала више од сто осамдесет погинулих за све ове године. Рањенима се број ни не зна.
И сада је неко одлучио да је готово. Нема више убијања, нема више ратовања. Шта смо се клали, клали смо се. Сада ће бити онако како неко други хоће. У овом збиру ми Срби нисмо баш најбоље прошли. Све оно што је вековима уназад уз тешку муку, бол и трагедију стварано, сада је изгубљено нечијом вољом.
Кад сам рекао Аркану да хоћу да се скинем, он ме је гледао неколико тренутака и насмејао се.
— Само сам чекао кад ћеш то да ми кажеш.
Седимо у кући коју је изнајмио јер је на месту своје старе куће зидао нову.
Кажем да сам ту одлуку донео пре неколико дана на оном месту где смо крстили наше гардисте. Говорим му како сам разочаран у све и како нисам овако замишљао борбу за наше српске интересе. Кажем му да више нисам начисто сам са собом шта је истина, а шта мит о нама Србима. Шта смо то радили ових пет година, па смо прошли како смо прошли. Да не могу више да трпим ни бол ни тугу, да гледам ломове у другима док оплакују своје највољеније које доносимо с ратишта
Нека туга му прелете лицем, и прекрсти се човек.
Није ме питао шта ћу да радим. Нисам ни ја знао. После скоро пет година у чизмама, у свим борбама, знао сам да ће бити тешко прилагодити се новом животу. Кад сам одлазио из Ердута, нисам се ником ни јавио. Није ни било потребно. Гарда је већ почела да смањује ефективе на терену. И гардистима је било јасно о чему се ради. Није било први пут.
Оно што ми је било драго било је то што сам могао да одем уздигнуте главе, поносно. Дошао сам у Гарду као клинац који није имао појма у шта се упушта. Изашао сам с чином ђенерала. Иако је то било фиктивно, требало је и то заслужити. Ни Гарда се није обрукала, никада. Нисмо никада побегли из битке, ма колико она тешка и неизвесна била. Нисмо чинили ратне злочине. Нисмо палили и чинили зверства, каквих увек има у сваком рату.
Борили смо се срцем не жалећи себе, никад нисмо имали никакав рачун, гинули смо кад је то требало, нисмо се плашили, знали смо да је највећа част дати живот за свој народ и отаџбину. Ма шта други причали, ми смо једини знали праву истину.
Ту истину никада нисмо наметали, нити смо желели да се било коме доказујемо. И зашто бисмо?
Ми смо се доказали тамо где је и када је то било најпотребније.
Наставиће се
Књигу Милорада Улемека Легије „У Тигровом гнезду“ можете наручити на ОВДЕ.
Експрес
