Транскрипти разговора страних обавештајаца у Србији и иностранству (Четврти део)

top-secret

Београд – После свирепог мучења у Панчеву Миле Луковић Кум пристао да за убиство Ђинђића оптужи Коштуницу. Душан Спасојевић био много тврђи

Миле Луковић Кум ухапшен је 21. марта 2003. године по дојави сарадника службе безбедности који је вођен под шифром З, тврди за Курир извор близак обавештајним круговима. Према званичној верзији, вође „земунског клана“ Шиптар и Кум убијени су док су се опирали хапшењу у викенд насељу у Мељаку, крај Београда. Глас јавности је неколико дана пред убиство објавио да су ухапшене вође „земунског клана“, али полиција је то званично демантовала.

Наш извор наводи да је Кум ухваћен у једном стану на Новом Београду и одмах пребачен на локацију у околини Панчева, где је задржан наредна два дана.

– Када су га пребацили у Панчево, обавештени су људи из окружења Ентонија Монктона, који је наложио једној екипи специјалаца да се одмах упути на локацију у Панчеву. Нису тражили од њега да открије где се налази његов шеф Шиптар, јер су то већ знали. Кум је био изложен најсвирепијем могућем мучењу, од пребијања, набијања пластичне кесе на главу и гушења, до електрошокова. Од њега су тражили да за убиство премијера Ђинђића окриви политичаре, пре свих Војислава Коштуницу и његове сараднике – каже наш саговорник.

Наш извор тврди да је Луковић 22. марта пристао да такву изјаву да пред камерама.

– Тада је дата наредба да се покупи и Душан Спасојевић Шиптар, који им је већ дуго времена био у рукама, али су чекали погодан тренутак да га подигну. И он је доведен на исто место где се налазио и његов пријатељ и сарадник Миле Луковић Кум. Такође је био подвргнут истом третману, али био је знатно тврђи, јер није хтео да пристане да било шта изјави пред камерама – тврди наш саговорник и додаје да је после неколико дана постало јасно да неће успети у ономе што су наумили.

Одлука да се криминалци пребаце у централни затвор, у злогласне подруме, донета је 26. марта.

Спорна пушка

На званичну верзију – да су Шиптар и Кум убијени док су пуцали на полицајце – сенку баца и споран детаљ у вези са пушком која се налазила поред тела Спасојевића и из које је он пуцао.

Наиме, наши извори тврде да су увиђај обезбеђивали полицајци из Барајева и да је један од њих приметио да је спорна пушка била пуна масти, то јест конзервирана. Пушка се налази у таквом стању када се држи у магацину, а не када се из ње пуца.

Зовите Чеду!

10. август 2008. Курир

Ноћ пред убиство, док су га мучили у Централном затвору, Душан Спасојевић Шиптар тражио да се сретне с Јовановићем

Душан Спасојевић Шиптар тражио је 26. марта, само дан пре него што је убијен, да се види са Чедомиром Јовановићем, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, пошто су у рано јутро тог 26. марта пребачени у Централни затвор у Београду, у злогласне подруме, екипа која је била задужена за вође „земунског клана“ наставила је да их мучи. Једини захтев који им је постављен је да морају пред камерама да оптуже Војислава Коштуницу за убиство премијера. Међутим, како тврде наши саговорници, из непознатих разлога Спасојевић на тако нешто није хтео да пристане.

– Нудили су им нове идентитете, селидбу и иностранство, новац, али Спасојевић није пристао. Говорио им је да зна да ће га убити шта год урадио, да неће одржати обећање. У једном тренутку, негде око 19 часова, тражио је од људи који су га испитивали да се види са Чедом Јовановићем, јер је веровао да му он можда може помоћи. Међутим, Чеда није дошао – тврди наш извор и додаје како постоје информације да је у то време Шиптара и Кума посетио Јован Пријић, који је, наводно, тражио од њих да дају изјаву пред камерама, али та информација никад није потврђена.

Једино је сигурно да га је посетио близак сарадник Ентонија Монктона и сарадник службе безбедности кога су водили под шифром З, каже наш саговорник.

У једном тренутку те вечери, према сазнањима наших извора, неко је одлучио да се операција прекине. Касно у ноћи између 26. и 27. марта убијени су Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум. Њихова тела су у току дана пребачена у викендицу у београдском приградском насељу Мељак. Увече 27. марта званично је саопштено да су одбегле вође „земунског клана“ ликвидиране док су пружале отпор хапшењу.

Звездану претили да ће му побити породицу

Звездан Јовановић, наводни атентатор на Зорана Ђинђића, у првом тренутку није желео ни по коју цену да исприча како је премијер убијен. Испитивање није давало никакве резултате, тврде наши саговорници и додају како од њега нису могли да извуку буквално ниједну реч.

– Онда је Ентони Монктон, који је седео у просторији поред с једним високим функционером МУП и пратио испитивање, рекао пратиоцу да позове своје инспекторе и да им наложи да Звездану кажу како ће му побити и жену и децу уколико не призна да је он убио Ђинђића, и да му само признање може одржати породицу у животу. Кад је то чуо, Јовановић је преломио и признао дело – тврди наш саговорник.

Руси спасли Воју!

Војислав Коштуница требало да буде ухапшен и убијен у акцији „Сабља, али је те планове осујетила руска обавештајна служба

Руски обавештајци у Београду сазнали су да се припрема хапшење и ликвидација Војислава Коштунице и само због њихове реакције и, касније, интервенције Москве, „Сабља“ се није претворила у обрачун с политичким противницима – каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, Руси су имали све податке пре домаћих служби. Они су знали да су вође „земунског клана“ ухапшене раније, али су тек 25. марта уз помоћ доушника из САЈ-а сазнали шта се планира, односно да је требало да Шиптар и Кум пред камерама оптуже Коштуницу и његове сараднике за атентат на Ђинђића. Замисао је била да, пошто се у медијима објаве признања двојице мафијаша, посебна екипа специјалаца лоцира и ухапси Коштуницу и његове сараднике Радета Булатовића и Ацу Томића и да, у зависности од развоја ситуације, покуша да их ликвидира, док они, наводно, буду пружали отпор. У ту сврху планирано је да се искористи неколико оперативаца МУП и БИА, којима би формално био дат задатак да чувају Војислава Коштуницу и његове сараднике.

– Онда би ти људи, када би дошло до покушаја отмице, ушли у сукоб са нападачима и по њиховом плану били ликвидирани, а њихово убиство у јавности би се објаснило као покушај остатака Милошевићеве струје у служби безбедности да заштити политичке покровитеље и злочинце. Међутим, Руси су донели одлуку да преко својих канала проследе поруку Душану Михајловићу, Сретену Лукићу и другим кључним људима у српском МУП да је операција проваљена. То је њима био сигнал да се окану сугестија „саветника“, што су они делимично и учинили, па је операција прекинута 26. марта увече, али је на тај начин судбина Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума била запечаћена. Постали су сувише опасни сведоци, па су морали бити уклоњени – тврди наш извор и додаје како је цела акција хапшења у Мељаку била унапред изрежирана.

– Кум и Шиптар убијени су с блиског одстојања после вишедневне тортуре, чије су последице биле видљиве на њиховим телима. Затим су пребачени у Мељак, где је организована читава представа, која је требало да симулира њихово лоцирање, опкољавање, размену ватре и на крају ликвидацију шефова „земунског клана“ у тренутку док су пружали оружани отпор српској полицији – каже наш саговорник.

Ко буши ЦИА?

Неколико дана после убиства Зорана Ђинђића главни оперативац америчке тајне службе за Балкан Строуб Талбот поднео извештај о стању на терену

Строуб Талбот (право име Нелсон Сторбриџ Талбот III), заменик државног секретара САД од 1994. до 2001. године и главни човек ЦИА задужен за источну Европу, поднео је неколико дана после убиства Зорана Ђинђића извештај о „стању на терену“.

Поред улоге Русије и њеног јачања у овом делу Европе, Талбот се посебно позабавио и ситуацијом на Балкану, осврнувши се на неколико промашаја које је ЦИА имала у последње време, од неуспелог покушаја атентата на Коштуницу у Сарајеву и афере Перишић до убиства Зорана Ђинђића. Курир објављује део овог извештаја, до којег је дошла обавештајна служба једне велике земље, и део тог материјала уступила и безбедносним службама у Србији.

„…Морам да истакнем да смо провалили групу кртица из Босне која је радила за обавештајне службе Републике Српске. Припремајући атентат на Коштуницу 15. јула 2002. године, приликом састанка с Месићем и руководством босанске државе, запазили смо да је неко опструирао акцију у последњем тренутку. Зато смо све наше активности усмерили на то да откријемо ко нас је провалио и на крају утврдили да је организатор групе генерал муслиманске војске у којег је Алија Изетбеговић имао велико поверење и који је одликован и награђиван више пута. Такође је ухваћена и група која је радила са Србима за новчану надокнаду. Организатор ове групе је један од начелника сарајевске полиције. Ове две групе су се инфилтрирале и у органе међународних снага у Сарајеву, па и у канцеларију високог представника. Сви они су признали да су радили за обавештајне службе Републике Српске, описујући детаљно своје активности. Генерал муслиманске војске (Србин по пореклу) уживао је велики углед и био је цењен у Сарајеву, јер није спречио убиство војника југословенске армије приликом повлачења у Добровољачкој улици. Тада је стекао велико поверење Алије Изетбеговића, Ејупа Ганића и Хариса Силајџића. Признао је да је шпијунирао и Мекензија, који је наследио индијског генерала Намбијара, и да је његовом заслугом откривено да је послат извештај генералном секретару УН у коме се за случај Добровољачка окривљују Изетбеговић и Ганић. Захваљујући њиховим дојавама спречена су два покушаја атентата на Радована Караџића, у септембру 1992. године и марту 1993. године.

Српске обавештајне структуре још постоје и то доказује чињеница да су снимљени неки разговори наших људи на терену. Зна се да су на удару били шефови ЦИА и МИ6 за Балкан, Блек и Монктон, али нас је изненадило да су снимљени и разговори амбасадора Монтгомерија“.

Ништа од гасовода

„Ми покушавамо да поставимо баријере руском продору на Запад и добили смо обећање да ће се питање изградње гасовода кроз Србију поставити у тренутку када то Руси буду најмање очекивали. Када је реч о овој деструкцији, полажемо велике наде у политичаре којима смо помогли да 5. октобра дођу на власт, са изузетком Коштунице, који је спреман на приближавање с Русијом. Војвођанско политичко руководство на челу са Ненадом Чанком треба припремити да бојкотује пројекат гасовода кроз покрајину и како би се тиме смањио руски утицај на политичке одлуке власти у Србији“.

Брисање трагова

Оперативце ЦИА и МИ6 који су се експонирали у догађајима везаним за атентат на премијера Ђинђића треба повући из региона, каже Талбот

Главни човек ЦИА за источну Европу, Строуб Талбот, у извештају поднетом неколико дана после убиства Зорана Ђинђића, обавештава своје претпостављене о проблемима које њиховим агентима на терену стварају оперативци српских обавештајних структура.

У делу извештаја који је достављен безбедносним службама у Србији, Талбот осим информација о пропустима које су агенти америчке обавештајне службе имали у БиХ, изражава забринутост због због пресретања поверљивих информација непосредно пре убиства Ђинђића, али и уверење да је стање непосредно после атентата стабилно и да се даљи ток догађаја одвија по тачно одређеном плану.

„…Ухапшена група није знала да објасни коме је предавала информације, јер су поруке остављане на договореним локацијама, у конзервама. Захваљујући њиховим дојавама спречен је и атентат на Ратка Младића, кад је убачена муслиманска група у униформама међународних снага требало да пресретне колону у којој је био Младић. Они су откривени и ухваћени код Сокоца и касније ликвидирани. Такође, постоје претпоставке да су се многи обавештајци из војнобезбедносних структура привремено притајили у забаченим местима Србије и Црне Горе и да чекају прави тренутак за поновно активирање. Оперативци чије генералије имамо нису опасни, јер су стално под присмотром. Праву опасност представљају ови „спавачи”. Српске обавештајне структуре постоје и оне представљају претњу нашим интересима на том подручју. Они су успели да сниме и неке разговоре наших људи на терену који су непосредно претходили убиству премијера Ђинђића. За сада се све држи под контролом захваљујући медијима који су добро инструисани. Убиство премијера извршили су Ђинђићеви сарадници и та варијанта се чува као последње решење. Засад сви који су по нашем плану означени као кривци биће и процесуирани уз одговарајући медијски публицитет.

Ипак, да би се предупредила изненађења, планира се смена многих службеника не само у амбасади у Београду, него и у ширем окружењу. Многи оперативци ЦИА и МИ6 који су се експонирали у последњим догађајима везаним за атентат на премијера Ђинђића биће повучени из региона и премештени на друге дужности, по потреби. Процес се мора држати и одвијати у највећој тајности и без истрчавања и питања зашто се неко премешта. Сви ти људи ће, наравно, бити замењени новима.

У Србији се већ појављују сумње у вези са званичним налазима с места атентата и такав тренд у информисању се не сме прекинути резовима већ систематским и широким изношењем контрачињеница уз ангажовање медијских личности и званичника Владе.

Стручњаци института у Визбадену већ имају верзију убиства која се мора заступати у свакој прилици. То ће бити званична политика и једина истина“.

Пуштен низ воду

Ћурувија је морао да буде склоњен, јер је ситуација то од нас захтевала. Они га никад не би убили да ми нисмо престали да га штитимо, каже Талбот

У наставку извештаја главном штабу ЦИА, Строуб Талбот између осталог открива детаље везане за операцију „Провалија“, односно одлуку америчке обавештајне службе о престанку пружања заштите Славку Ћурувији, чиме је атентаторима отворен пут за спровођење убиства 11. априла 1999. године. Ове је информације Талбот изнео као веома важне у склопу судских процеса против убица Ивана Стамболића, Славка Ћурувије и четворице функционера СПО на Ибарској магистрали.

„… Присуство експерата из Висбадена и наших оперативаца на самом увиђају после убиства не сме бити наглашено у медијима, оно се мора минимизирати, па чак и искључити из дискусије у јавности. У томе ћемо се ослонити на невладин сектор, али и многи владини званичници, министри, чешће ће се појављивати у медијима и глорификовати Зорана Ђинђића.

Морају се створити услови за пуну сарадњу обавештајних центара у Хрватској, Босни, Албанији, Македонији и Словенији, уз непрестану контролу. Такође, и обавештајне службе ових земаља треба натерати на сарадњу, наравно, под контролом наших обавештајаца на терену, јер се никако не сме дозволити потпуна слобода у њиховом деловању.

Постоје индиције да је и део информација везаних за операцију „Провалија“ процурео према неким непријатељским обавештајним службама, што може бити јако опасно по нас. Новинар Славко Ћурувија је морао да буде склоњен, јер је ситуација у том тренутку то од нас захтевала. Његове новине, које смо ми финансирали, биле су јако критички настројене према Милошевићу и често су умеле да пређу меру, али су зато биле омиљене у народу. Његова ликвидација је била гаранција да ће сви помислити да иза убиства стоји Милошевићев режим, што је делимично тачно. Они га никад не би убили да ми нисмо престали да га штитимо.

Са суђењима за убиство Стамболића, Ћурувије и убиства Драшковићевих сарадника намерно се одуговлачи. Допуштено је да свој суд о тим убиствима дају многи, углавном они за које знамо шта ће говорити, и тиме смо желели да створимо утисак да су нове власти у стању да испоштују све норме једног демократског друштва. На крају ће судске одлуке у тим случајевима бити онакве како ситуација буде налагала.

Исто се мора поновити и по питању убиства Зорана Ђинђића. Формула је једноставна – они који су окривљени морају бити и осуђени за убиство и јавно мњење мора бити потпуно у тој функцији. Медији за ових десетак дана изврсно обављају задатак”.

Брљотине

Вилијам Монтгомери није могао да се избори са егзибиционизмом своје супруге Лин. Цео Београд је знао шта се прича у америчкој амбасади. Чак и пикантне детаље. Треба их одмах склонити, каже Талбот

Посебну пажњу у свом извештају централи америчке обавештајне службе, послатом непосредно после атентата на Зорана Ђинђића, Строуб Талбот посвећује пропустима обавештајца Дејвида Блека и амбасадора Вилијама Монтгомерија, па чак и његове супруге Лин. Талбот рад америчке екипе оцењује као забрињавајући и захтева њихово хитно повлачење са положаја.

„… У међувремену, наши људи у врху власти ће учинити све да у Врховном суду буду судије које ће само потврдити одлуке нижих судова.

Када се наводни успеси амбасадора Монтгомерија и Дејвида Блека подвргну оцењивању, може се донети само површан закључак да су успешно и темељно завршавали постављене задатке. Међутим, када се упустимо у озбиљну анализу њиховог рада, онда долазимо до забрињавајућих чињеница. Они су допустили да се њихови контакти, и телефонски и лични, сниме од стране за сада нама непознатих обавештајаца. Оваква непажња произвела је много тешкоћа, од којих касније неке нисмо били у стању да отклонимо, што је умногоме утицало на наше оперативне планове у региону. Зато се мора спровести њихово уклањање са простора на коме су деловали и то, у најкраћем могућем року. Прављене су многе грешке, то је неспорно, а највише због тога што су Душан Михајловић и други политичари у Србији све препустили нашим људима, а у потпуности искључили своје службе из свих дешавања. Да су њихови органи одреаговали како треба, односно да су истражни органи изашли први на место атентата, не би се никада поставило питање у јавности зашто су страни стручњаци водили предистражне радње, а и ми би смо били спремни.

Такође, грешке је правила и Монтгомеријева супруга Лин. Њени контакти из невладиног сектора често су препричавали њихове разговоре на јавним местима где се окупљају. Тако су сви у Београду знали шта се прича у америчкој амбасади, наравно, са свим пикантним детаљима, што нам је рушило углед и позицију. Превелико експонирање никако не може бити од велике користи, а амбасадор Монтгомери није успео да се избори са егзибиционистичким склоностима своје супруге. Зато ће и моја евалуација његовог рада бити крајње строга и препоручићу његово удаљење са позиције. Нико од наших агената на терену није уважио препоруке амбасадора Цимермана, који тврди да се у контактима са Србима мора бити обазрив и крајње неповерљив“.

Дилетанти

Допустили смо да наш утицај у српској власти буде неприкривен. Људи који су радили са нама били су компромитовани и корумпирани

Строуб Талбот, главни човек ЦИА за југоисточну Европу, згрожен последицама деловања америчких обавештајаца у Србији, у извештају својим надређенима набраја њихове грешке у раду. Поред тога, Талбот истиче и катастрофалан одабир српских кадрова у новоформираној власти, за које тврди да су компромитовани, корумпирани и недорасли улогама које су им додељене.

„…Поред госпође Монтгомери и наши оперативци на терену су правили неопростиве грешке. Дејвид Блек, али нарочито Нејбор, постављали су се према окружењу у Србији потпуно опуштено, као да се налазе у некој примитивној средини, недораслој њиховим професионалним капацитетима.

Сви контакти које су они имали били су изложени другим обавештајним службама, које су их скоро све и документовале на неки начин. Поред страних служби, попут руске, немачке, француске, иранске и израелске, које делују на том простору, успеле су у томе и домаће, српске службе, на велику срамоту наших оперативаца на терену. Несхватљиво је и неопростиво какве су грешке правили. Допустили су себи ту слободу да се о оперативним плановима договарају у женском друштву, на јавним местима, у хотелима, ресторанима, ноћним клубовима… Сва места која су посећивали била су под опсервацијом других служби, а сви људи које су сретали у неформалним контактима своје извештаје су слали некоме. Два пута нам је Москва скретала пажњу на неке догађаје у региону и из њиховог наступа се могло видети да доста знају о нашим операцијама на Балкану. У прво време смо мислили да је велики проблем на неком другом нивоу, али смо касније схватили да је већина информација исцурела са терена, јер су наши оперативци били неопрезни.

Друга замерка на њихов рад односи се на присуство у органима власти у Србији и селекцију кадрова. Допустили смо да наш утицај у власти буде директан и неприкривен, и што је најгоре, потпуно јавна ствар. Тако је део операција које је требало да буду тајне, потпуно проваљен, што је за последицу имало тек делимично испуњење зацртаних циљева. Селекција кадрова која је спроведена на терену катастрофална је. Људи који су радили са нама били су углавном компромитовани, корумпирани, изложени негативном одијуму јавности и по својим личним карактеристикама недорасли улогама које су им додељене. Управо захваљући оваквом одабиру Србија је постала једна од најкорумпиранијих земаља на свету, што ће у блиској будућности представљати претњу нашим економским интересима на Балкану”.

Експеримент

Од Србије прво треба одвојити Црну Гору, а затим и Косово, и од тих држава после направити конфедерацију, сматрају Американци

Говорећи о годинама које стоје пред Србијом, Строуб Талбот предвиђа јачање националне опције и предлаже стављање под контролу овог процеса. Први човек ЦИА за Балкан 2004. године је у извештају својим надређенима оценио да се процес разградње бивше СФРЈ мора довести до краја у року од четири године и да је будућност Србије, Косова и Црне Горе ( које види као независне државе), функционална конфедерација.

„Замена људи на терену обавиће се у наредних неколико месеци. У нашим разговорима са Стејт департментом смо дошли до тачке у којој постоји сагласност обе стране да будући дипломатски представник у Србији буде дипломата од каријере, професионалац који ће по сваку цену избећи прекомерно појављивање у јавности. Мало ћемо прилагодити тактику новонасталим околностима, што значи да ћемо, уместо ранијег директног приступа, у будућности применити знатно суптилнији приступ.

Месеци који су пред нама послужиће нам да до краја испунимо наше економске интересе у региону. И са једне и са друге стране очекујемо одређено прекомпоновање политичке сцене у Србији. Нова влада и премијер послужиће нам само у том интерегнуму и њихова употребна вредност је јако ограничена. Наша је претпоставка да ће у периоду који предстоји доћи до јачања националне опције у Србији, па су наше процене да треба изградити позиције у том делу политичких партија. Претпостављамо да је овакав тренд неизбежан, па ћемо се потрудити да успоставимо контролу над тим процесом, односно, да контролишемо кључне људе у тим политичким партијама. Постоје планови да се у окружење Војислава Коштунице инфилтрирају наши људи или људи које можемо контролисати, пре свих финансијери. Сличан план је и за Српску радикалну странку и Нову Србију.

Допустићемо јачање националне опције у Србији, са једне стране, а са друге, тражићемо да се наш економски интерес испоштује у потпуности. Исто тако, та влада ће бити под непрестаним притиском међународне заједнице, пре свега на пољу сарадње са Хашким трибуналом, што ће нам бити нека врста перманентног услова према Београду. Наравно и овај процес, односно потрагу за хашким бегунцима, контролисаћемо на терену.

Процес распада бивше СФРЈ биће завршен до краја 2008. године. Црна Гора ће постати независна држава, а убрзо и српска покрајина Косово. Још увек разматрамо да ли је модел конфедерације Србије, Косова и Црне Горе могућ и прихватљив за нас. Уколико успемо да у Србији учврстимо режим који ће бити јасно прозападни и уколико јавно мњење доведемо до тачке да безусловно прихвата евроатлатске интеграције као своју будућност, онда је конфедерација могућа”.

Цурење у НАТО

Из централе у Бриселу подаци су непрестано цурили, па смо морали да упозоримо Русе да не раде тако отворено за Србе, каже Талбот

Посебан проблем за активности ЦИА на Балкану у наступајућем периоду Строуб Талбот види у деловању српских обавештајних служби, али не занемарује ни деловање страних агената на простору Србије. Да би поткрепио своје тврдње, Талбот подсећа газде на акцију „Милосрдни анђео“, како су Американци званично називали бомбардовање Србије 1999. године, када су српски обавештајци из команде у НАТО у Бриселу добијали најдетаљније информације о плановима бомбардовања.

„… Проблем који ће увек бити присутан на терену је рад српских обавештајних служби и других страних обавештајаца који делују на простору Србије. У протеклих десетак година наша искуства са њима су била врло негативна. У више наврата наши циљеви нису били до краја реализовани управо због потцењивања моћи српских служби безбедности.

Прави пример је 1999. година и операција „Милосрдни анђео“. Југословенска страна је имала праве информације у кључним тренуцима и оне су долазиле одакле се нико од нас није надао, из команде НАТО у Бриселу. Срби су знали не само колико ће их авиона бомбардовати тог дана већ и имена и националности људи који су чинили посаде тих бомбардера, породично стање пилота, кућне адресе и сл. Да нисмо отворили ваздушне коридоре у Мађарској, Румунији, Бугарској, Срби би остали на Косову још неколико година, наравно под претпоставком да не дође до употребе копнених трупа.

Када је после доласка прозападне власти у Србији откривено да је снимљен разговор Милошевић-Ахтисари-Черномирдин, поред ригорозне контроле наших специјалиста, закључили смо да су опрема за прислушкивање и прислушне станице постављене дубоко под земљом и да их је јако тешко елиминисати. Из централе НАТО у Бриселу подаци су непрестано цурили, па смо морали да упозоримо Русе да не раде тако отворено за Србе. Међутим, и после повлачења свих њихових оперативаца и официра за везу, све се понављало из дана у дан.

Имали смо под контролом Јељцина. Лично сам 15. априла од Милошевића затражио да се преда и предочио му изјаву руског председника, који нам је обећао да неће војно помагати Србију. Он ми је на то одговорио: „Борићемо се сами!“.

Само два дана касније група руских генерала је тражила од Јељцина да преда команду над нуклеарним арсеналом и ракетним системима и наша ратна стратегија се срушила као кула од карата. Јељцин је одведен у непознатом правцу и сваки контакт са њим је прекинут. Операција „Милосрдни анђео“ морала је бити завршена у најкраћем року, јер смо дошли у реалну опасност да се мали конфликт под контролом претвори у велики“.

Нека су га убили!

Харис Силајџић колеги Ејупу Ганићу у свом стану у Сарајеву, само дан после атентата на Зорана Ђинђића, објашњавао позадину убиства српског премијера. Разговор снимили обавештајци РС

Само дан после атентата на Зорана Ђинђића, 13. марта 2003. године, припадници тајне службе Републике Српске забележили су у Сарајеву разговор Хариса Силајџића и Ејупа Ганића, који је вођен у стану сада председавајућег Председништва БиХ. Курир објављује транскрипт разговора двојице бошњачких политичара без редакцијских интервенција.

Силајџић: Један проблем мање у Босни. Ко би се томе над’о? Једно вријеме су га подржавали сви, Американци, Њемци, Французи… Једино су Енглези стално били уздржани. Никад га нису вољели! Онај мали, знаш, што је био код Ешдауна, обавјештајац… Био је прије у Београду …

Ганић: Знам га…

Силајџић: Е… Он ми је рекао за Ђинђића да је превртљив човјек. Зачас се окрене. Ја, шта ћеш… човјек увек најебе од пријатеља.

Ганић: Ма, није се с њима … Их… Нису они, ба… Ђе ћеш се са Американцима…

Силајџић: Они су били бјесни… Ешдаун ми је причао да су код Ђинђића у кабинету били бар двојица њихових који су стално држали овога на оку. Они су креирали политику владе у Србији. Шта је и очекивао: Ај што лаже нас, лаже ове у Загребу, али како ћеш лагати Запад. Нека су га, вала, и није ми жао!

Ганић: Добро је то. После оног интервјуа у Бањалуци… Знао сам да ће га убити. Све нас је намаз’о. Они су добри док их слушаш, али превртљивост не воле.

Силајџић: Ја сам увијек мислио да је Коштуница проблем. Стално је с њим било Република Српска, па Република Српска… Специјалне везе. А Ђинђић је мудро ћут’о. Тактички. Не могу да вјерујем да је ово урадио, онако, на своју руку… Мора да му је неко рек’о… Неко моћан… Није смио политику Запада према Србији да назове уцјењивачком.

Ганић: Медији су објавили да су га убили криминалци. У Србији је, вала, све могуће…

Силајџић: Јес, јес… чуо сам ја то. Причали су ми да се упетљ’о с тамо… Неки наши раде с тима њи’овим.

Ганић: Можда су му Њемци тражили да учини нешто њима, а он полетио па…

Силајџић: Море бит. Мада не вјерујем… Их… Знао је он да га Швабе не могу заштити.

Ганић: Од нас су тражили неколико људи, од ови’ Пакистанаца, стручњака за експлозив, да им уступимо. Кад су схватили да они не говоре нит разумију језик, онда су отишли код Хрвата. За шта им је то требало, не знам!

Силајџић: Шта мислиш, ко ће наслиједити Ђинђића?

Пакост

Грађански рат у Србији! Да се пашчад између себе поубија! То би ваљало, ал’ неће Запад дати, каже Силајџић

У наставку разговора који су само дан после атентата на Зорана Ђинђића водили Харис Силајџић и Ејуп Ганић, а који су снимили обавештајци из РС, двојица водећих бошњачких политичара предвиђају могући след догађаја у Србији. При том и један и други не крију задовољство због кризе у коју је запала Србија после убиства премијера и отворено прижељкују избијање нереда и почетак грађанског рата.

Ганић: Не знам. Тамо ће све стати у… Не зна се ко ће га насљедити, ал’ знам ко ће одабрати насљедника (смех)… Јављају да су масовна хапшења по Србији. Ови радикали и социјалисти су се усрали. Боје се… како се сахрана приближава… Живи нису.

Силајџић: Ја, ја…

Ганић: Ваљ’о би сад један рат!

Силајџић: Грађански рат у Србији! Да се пашчад између себе поубија! Ја… то би ваљало, ал’ неће Запад дати. Они рачунају да дугорочно њи’ови побјеђују. Месић ми каже да послије убиства Ђинђића за нас сусједе може бити само боље, јер Американци отворено узимају ствар у своје руке у Србији. Вели да му је Галбрајт рекао како сваког политичара у Србији треба држати у непрестаном страху од ликвидације. Каже, само тако Срби ће слушати.

Ганић: Вала, јес’. Та му ваља.

Силајџић: А ја ти њему: па што то исто не примјене и на ове у Бањалуци. Каже, оће!

Ганић: То би било… их!

Силајџић: Ови у Бриселу ми кажу да су дали наређење трупама око Србије да дигну ниво узбуне.

Ганић: Јес, и ови што су код нас. Знам то!

Силајџић: Енглези јављају да очекују немире у Београду. Мислиш да ће им НАТО упасти?

Ганић: Оће. Они само чекају и, ако буде требало, упашће сигурно. То би било добро.

Силајџић: Окупација. И вријеме им је, вала. Зајебавају читав свијет. Волио бих кад би нова власт изручила Младића и Караџића, али нема варијанте. Алија нам је рек’о на Предсједништву да је лично Холбрук тражио да се Караџић не дира… Крију га ови у Бањалуци. Све ти је то иста гамад.

Ганић: Сјећаш се онда на почетку рата… кад су четници били ушли у Сарајево, било готово…

Силајџић: Онда. Љето је било.

Ганић: Јес… у јуну 1992. године. Ушли су били… Младић их је тад зауставио, јер је обећао оном из УН да се Сарајево неће дирати! Држ’о је ријеч!

Уклоњена препрека!

Сад више нема препрека на нашем путу, рекао је Хашим Тачи Агиму Чекуу после вести да је убијен Зоран Ђинђић

Вест о убиству Зорана Ђинђића затекла је Хашима Тачија, тада самопрокламованог премијера Косова, у његовом кабинету у Приштини. Друштво му је правио Агим Чеку, надзорник трансформације ОВК у Косовски заштитни корпус. Њихов разговор у четири ока, који се нешто касније наставио на тему убиства српског премијера, снимила је једна страна обавештајна служба. Курир преноси транскрипт тог разговора до којег су дошли српски обавештајци.

Тачи: Видео си шта се десило. У правом тренутку!

Чеку: У правом тренутку, баш тако!

Тачи: Сад више нема препрека на нашем путу. Не могу да верујем да је покушао да их превари. Ја сам био ту када је Олбрајтова од њега тражила да се он и његова странка не опиру независности Косова. Касније ми је рекла да је добила уверавања да нема ништа против, уз захтев да процес буде постепен и дугорочан. Био сам присутан када му је речено да се Србија неће мешати у рад међународних снага на Косову и он је то прихватио.

Чеку: Огадио ми се. Водио је курвинску политику, није ми га жао!

Тачи: Мени је у једном тренутку дошло да наредим нашима горе да убију псето, али Црногорци су ми рекли да га не дирам, погинуће од својих. Свето ми је то рекао! Толико се осилио да је почео да запишава Америку! Да није било њих, никада он не би омирисао власт.

Чеку: Окренуо је леђа онима који су га довели на власт. За време бомбардовања, да га не убију, побегао је из Београда код Мила у Црну Гору. Он га је чувао као очи у глави. Боље него брат рођени. И сад после свега…

Тачи: Србима не треба веровати. То се показало. Требало је да га кољу као крме, а не метком као човека.

Чеку: Да ли ће се запуцати у Београду? Шта кажу ови твоји пријатељи тамо? Не треба пропустити прилику! Србију треба вратити још десет година уназад, а то се може само ратом на њеној територији.

Тачи: Требало је убити и ону џукелу Батића, кад је почео да напада наше и да шаље документа у Хаг. Ја сам хтео да наредим да га уклоне, али су ме онда Американци смирили. Кажу, све његово писање завршиће у канти за ђубре. Кога брига за неког Батића и ја сам одустао. Вокер ми је рекао да, ако хоћу да помогнем нашима, не дирам Србе, ни Ђинђића, ни Батића, већ да се бринем о нашима, а они ће о Србима.

Потрошна роба

Сви смо ми за њих варвари. Кад интерес престане да постоји, жртвоваће свакога као што су жртвовали Ђинђића, каже Тачи

Разговор о убиству Зорана Ђинђића, који су Хашим Тачи и Агим Чеку водили у четири ока неколико сати после атентата, убрзо се претворио у анализу односа који западни моћници и њихове обавештајне службе имају према политичарима у региону Балкана. Тачи и Чеку се слажу да се косовски Албанци налазе у њиховој милости само из интереса и да ће кад то прође и они доћи на ред, као премијер Србије.

Чеку: Чуо сам причу да су ови из ЦИА тражили да наши у Хагу убију неке Србе тамо! Јел знаш нешто о томе?

Тачи: Моји ми кажу да су стварно тражили од Харадинаја да помогне у склањању неких за њих опасних сведока у Хагу. Изгледа да ту има нешто.

Чеку: Није их послушао!

Тачи: Изгледа да није. Боље је тако. Шта ако су планирали да одиграју двоструку игру? Шта ако су хтели да га жртвују? Као, истрага утврди да је он учествовао, и онда га они склоне на доживотну или га чак убију, јер не дозвољавају да се неко тако понаша у њиховом дворишту. Сви смо ми за њих варвари и с нама су само из интереса. Кад интерес престане да постоји, жртвоваће свакога као што су жртвовали Ђинђића. Немој то никад да заборавиш!

Чеку: Знам ја то добро. Знам да и код нас и код Срба више цене оне који су искрено против њих него оне који пред њима причају једно, а кад окрену леђа друго. Пази, тај Ђинђић је пред њима и нама говорио једно, а онда радио сасвим друго. Оно што њему највише одговара.

Тачи: Не бринем ја много. Само да се наша ствар мало убрза. Овај је много кочио, добро је да је уклоњен.

Чеку: Да, али и следећи који дође на власт у Београду ће кочити, и следећи, и следећи… Они то никад неће признати. Нико од њих, без обзира на то шта говоре и мисле. Ако мисле да владају Србијом, не смеју признати државу Косово. Американци тврде другачије и ту греше. Они мисле да ће произвести политичаре који ће прећи преко тога. Хоће док не дођу на власт, беспоговорно ће слушати сваки савет. Али кад дођу на власт, то је друга прича.

Тачи: Да. Србима једноставно не треба ништа веровати. Тако је најбоље.

Чеку: Ево, видиш шта кажу… Ђинђић је жртва криминалаца. Па, ко ће у то поверовати?! Сви знају да се дружио са разним људима из те сфере, с којима је имао чак и заједничке послове. Неки од тих људи раде са нашима. Па, сви то знају. Погрешио је. Окружио се поткупљивим људима, а кад некога можеш купити новцем, онда се само ради о износима, а то за некога ко има неограничене изворе, попут… није проблем.

Тачи: У Србији се све може купити новцем. Од хлеба до Владе. Морамо то имати на уму стално!

Куповина

Треба само да им понудимо новац. Већ имамо пролаз код Чеде и њему то због политике коју заступа неће бити проблем. То у неку руку јавност у Србији од њега очекује, каже Хашим Тачи

Хашима Тачија и Агима Чекуа је разговор који су водили непосредно по сазнању да је у Београду убијен премијер Србије одвео у пословне воде. Осим разматрања могућности да се поткупљивањем људи у врху српске власти делује у смеру остварења независности Косова, Тачи и Чеку су се бавили пласирањем албанског капитала из њихових црних фондова у Србију, и то регистрацијом фантомских страних фирми у иностранству, пре свега у Русији.

Чеку: Срби много воле паре и неки ће све продати за милион или два.

Тачи: То су нам сугерисали и Американци. Као, направиће нам они своје канале према врху српске државе, а ми ћемо само дати новац, и имаћемо горе људе који ће радити за нашу ствар.

Чеку: А хоће ли и они узети свој део за ту услугу? (смех) Одакле толико новца?

Тачи: Из наших црних фондова и од наших људи у иностранству. Требало је да се један канал изгради ка Ђинђићу, али од тога сада нема ништа, морамо да тражимо друге људе. Већ преко њих имамо пролаз код Чеде и њему то због политике коју заступа неће бити проблем. То у неку руку јавност у Србији од њега очекује. Треба наћи и друге у Београду на које можемо утицати, са Американцима или без њих. Свеједно! Не можемо чекати да они сами све ураде.

Чеку: И мени су говорили да ће Ђинђић бити сто посто за нашу ствар, али, ето, изневерио нас је све.

Тачи: И платио цену.

Чеку: И платио цену, али идемо даље. Имали смо добру сарадњу с њиховим људима из бизниса. Морамо пласирати и наш капитал у Србију. Морамо да купујемо фирме и земљу у Србији. Преко иностранства. Инвестициони фондови, страна улагања у Србију… Отворе наши људи компанију у Лондону или, још боље, у Русији, не зна се, наравно, да наши стоје иза тога, и учествују у приватизацији у Србији.

Тачи: Да, то је паметно. Треба куповати земљу и индустрију хране, некретнине у великим градовима. Новац из црних фондова можемо тако каналисати.

Чеку: Можемо то да радимо заједно с Хрватима, и они, чујем, купују по Војводини.

Тачи: Наравно. Купили су на стотине хиљада хектара најбоље земље, за мале паре. Само нисам сигуран да ће нас пустити у део њихових послова.

Чеку: А ако им нареде?

Тачи: Ако им нареде, то је друга ствар. Онда ће морати, али невољно. А од таквог посла нема ништа. Боље да радимо сами. А, уосталом, били бисмо дужни некоме још једну услугу.

Тачи: Таквим људима не треба остајати дужан.

Намазани

Пази, ако процури да су ови са Запада организовали Ђинђићеву ликвидацију, ако притисак њихових медија буде превелик, они ће нас окривити за то. Пустиће нас низ воду, каже Чеку Тачију

У трећем делу разговора, коментаришући убиство српског премијера Зорана Ђинђића, двојица албанских вођа страхују да би управо они могли бити означени као могући извршиоци атентата.

Тачи: Хеј, све ово што се дешава у последњих годину дана, све ми је то Вокер испричао раније. Невероватан је.

Чеку: Знаш ли ти какав је то човек! Ја сам га први пут видео у Хрватској 1992. године. Био је код Мерчепа као нека врста саветника. У ствари, он му је био инструктор. Мерчеп је радио све што му је овај говорио. Представили су ми га као много опасног човека, који се доказао у Јужној Америци. Када ме је први пут видео, знаш ли шта ми је рекао?

Тачи: Не!

Чеку: Када је чуо моје име, питао ме је одакле сам. Ја сам му рекао са Косова, на шта ми је он рекао: „Требаћете ми кроз коју годину. Потрудите се да преживите овај рат“. Касније ми је објаснио да ће Косово бити независна држава у року од неколико година, и да је ЦИА, или како је он рекао, његова организација, већ почела да сакупља људе и ресурсе за тај подухват. Мени је у том тренутку изгледало немогуће, мислио сам да Милошевић никада неће сићи с власти и да његову војску не можемо поразити на Косову. Уосталом, у том тренутку је хрватска војска губила рат са Србима. Али показало се да је био у праву.

Тачи: Кад сам га ја први пут видео, није ми било лако. Ти знаш да се ја не бојим скоро никога, али када сам њега видео… И мени је рекао да ће Србе отерати с Косова, а да ће Милошевић бити склоњен. Мислио сам, да ли је овај нормалан, зна ли он о чему уопште прича. Али, ето, испало је тако.

Чеку: Морамо да пазимо на једну ствар. Знаш, многи у Србији ће убиство Ђинђића приписати нама, нарочито после оних његових изјава о подели Косова и онога како ће бранити Косово свим средствима и те глупости. Пази, ако процури да су ови са Запада организовали његову ликвидацију, ако притисак њихових медија буде превелик, они ће нас окривити за то. Пустиће нас низ воду!

Тачи: То је могуће!

Чеку: Не да је могуће, него ће сигурно бити тако. То су опасни и бескрупулозни људи. Баш њих брига за неког Агима и Хашима, наћи ће друге будале у року од два дана. У ствари, већ их имају спремне. Зато морамо те приче да зауставимо горе у Србији. Све нама блиске људе морамо усмерити да ову могућност јавно означе као смешну. Не жали пара за то.

Тачи: Океј. Разумео сам.

Ловци на главе

У време полицијске операције „Сабља у Србију убачена екипа специјалаца тренираних за ликвидације

У време операције „Сабља“ у Србију је била убачена екипа специјалаца ЦИА која је требало да ликвидира неколико политичких лидера, а међу њима Војислава Коштуницу и истакнуте чланове СРС и Социјалистичке партије Србије, каже за Курир извор близак обавештајним круговима.

Према његовим речима, та екипа специјалиста за ликвидације, тзв. дарковци, у Србију је дошла специјалним летом који контрола није забележила, на дан атентата. Били су размештени на неколико локација у Београду. Њихов задатак је био да у најкраћем могућем року елиминишу означене циљеве, а у свом раду имали су логистичку подршку не само своје матичне службе него и делова српских безбедоносних структура. Сви су били уредно снабдевени полицијским значкама и униформама, легитимацијама и оружјем које углавном употребљава наша војска и полиција.

– Део тих људи је и дан-данас у Србији и служи као подршка тимовима који се на терену баве потрагом за хашким бегунцима. Постоје индиције да су управо они били умешани у неколико мистериозних убистава у Србији чије починиоце полиција још није пронашла. Ради се о врхунским професионалцима који су буквално спремни на све – тврди наш саговорник и додаје како је један од тих специјалаца био ангажован у време акције „Сабља“ на изнуђивању исказа од осумњичених.

– Човек кога су они ословљавали са Ајкула, према нашим сазнањима, учествовао је у мучењу вођа „земунског клана“ Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума у затвору у Панчеву. Он је осмислио цео „третман“, који се састојао и од психичког и од физичког малтретирања. Два дана је трајало мучење, у коме су Шиптару пуштали високонапонску струју кроз тело, давили пластичном кесом, показивали му слике породице тврдећи да ће их све побити – тврди наш саговорник. Такође, он тврди да је управо тај оперативац често виђан у друштву тужиоца Јована Пријића, али и у окружењу министра полиције Душана Михајловића.

Овера

У најближем окружењу премијера Зорана Ђинђића био је човек са задатком да доврши атентат уколико стрелцима то не буде успело

У окружење покојног премијера Зорана Ђинђића био је инсталиран човек чији је задатак био да га убије у случају да атентат не успе, или да премијер буде рањен – каже за Курир саговорник близак обавештајним круговима.

Његов задатак био би да у случају неуспеха, или делимичног успеха стрелца атентатора, користећи општи метеж и хаос, доврши атентат. Према његовим речима, овај човек је био постављен у окружење премијера Ђинђића неколико година раније и био је познат овдашњим безбедносним службама.

– Кад су се у ноћи пред атентат у вили сарадника британске службе Марка из Сурчина састали Ентони Монктон и Дејвид Блек, било је речи о овом човеку. Монктон је питао да ли Американци у својим ресурсима имају човека у најближем Ђинђићевом окружењу способног за неке специјалне задатке. Блек је одговорио да имају човека који је у Владу Србије дошао на препоруку Милорада Додика, чије је мишљење Ђинђић уважавао. Блек је још додао да је тај човек апсолутно поуздан и да ће без проблема испунити сваки задатак, на шта му је Монктон одговорио да је то сасвим довољно и да има поверења у његов избор – тврди наш саговорник и додаје како су наше службе пред сам атентат регистровале неке чудне промене око људи из најближег круга сарадника покојног премијера.
Он тврди да је почетну сумњу изазвао појачани одлив девиза с рачуна из Србије ка иностраним рачунима.

– Кад се мало боље загребало по тој ствари, утврђено је да су новац углавном извлачили људи који су били у неким блиским релацијама с тадашњом владајућом гарнитуром, што је било крајње сумњиво. Један од људи који је повукао велики новац из Цептер банке у Србији био је управо и тај сарадник покојног премијера, који је касније добио задатак да га убије ако то не пође за руком атентаторима. Према сазнањима до којих су дошли, није била у питању скромна сума, а новац је пребачен на Кајманска Острва – тврди наш саговорник.

Последње упозорење

Мислим да грешите и да ову грешку нећемо моћи да исправимо, рекао је амбасадор Вилијам Монтгомери премијеру Србије Зорану Ђинђићу дан уочи атентата

Само дан пре атентата, Зоран Ђинђић, председник Владе Србије, сусрео се са амбасадором САД Вилијамом Монтгомеријем, који му је током разговора саопштио да су он и његови шефови незадовољни понашањем српског премијера – тврди добро обавештени извор близак обавештајним круговима.

Састанак је одржан у премијеровој резиденцији, с циљем да Монтгомери још једном покуша да убеди Ђинђића како је неопходно да промени свој став поводом захтева који су му Американци упутили. Читав разговор, који је трајао свега неколико минута, снимили су обавештајци служби безбедности.

– Ђинђић га је упитао да ли му он то можда прети, на шта му је Монтгомери одговорио да схвати то како хоће, али да би га он, да је на Ђинђићевом месту, протумачио као пријатељски савет. Онда је Зоран поново упитао да ли он говори у име САД или у своје име. Монтгомери му је рекао да говори као пријатељ – каже наш извор и додаје како је онда Ђинђић узвратио паљбу.

– Рекао му је да је Милошевић пре њега водио разговоре са амбасадором Цимерманом, али да је сигуран како они нису били ни упола тако мучни и компликовани као што су ови које они воде. Ђинђић је саопштио да је увек водио рачуна да случајно не изазове реакцију свог моћног саговорника, то јест, како је рекао, био је мањи од маковог зрна. Казао му је да је све време знао да поједина министарства у његовој влади воде „страни експерти и саветници“, а не његови министри, али да је прелазио преко тога. Монтгомерију је у лице рекао да неће дозволити такво понашање и да се озбиљност једне владе мери односом према страним представницима. „Ми вас поштујемо, поштујте и ви нас, али нас немојте третирати као своју колонију“, био је изричит Ђинђић – тврди наш саговорник.

– Монтгомери је и даље покушавао да убеди српског премијера да је нужно да ревидира свој став, међутим, Ђинђић је остао непоколебљив.

– Ђинђић ни по коју цену није хтео да пристане да уведе земљу у диктатуру и крвопролиће. Када је Монтгомери схватио да нема изгледа да се његов покушај успешно заврши, само је кратко рекао: „Мислим да грешите и да ову грешку више нећемо моћи да исправимо“. Затим се поздравио са својим домаћином и напустио резиденцију српског председника Владе – каже наш извор.

Прљав веш

Разочаран што га је Ђинђић одбио, Монтгомери је покушао да се освети српском премијеру откривањем малверзација које су чинили људи из ДОС-а

Амбасадор САД у Београду Вилијем Монтгомери планирао је да обелодани податке колико је заиста стигло новчане помоћи у Србију са Запада и ко се све од политичара уградио у тај посао, тврди за Курир извор близак обавештајним круговима.

После неуспешног покушаја да убеди Зорана Ђинђића да прихвати увођење ванредног стања у Србију, амбасадор Монтгомери је по напуштању резиденције српског премијера посетио свог колегу у Београду Дејвида Блека.

– Пренео је Блеку све што му је Ђинђић рекао и предложио је да се организује акција, односно, да се медијима дотуре подаци о томе колико је стварно новца дошло у Србију у виду помоћи и колико су од тог новца за себе задржали лидери Демократске опозиције Србије. Монтгомери је био ван себе, говорио је да не прихвата да га у Србији понижавају политичари који су десетак година пре тога били ситни лопови и крали бунде у Западној Немачкој. Монтгомери је, наравно, мислио на Ђинђића, алудирајући на чланак који је објавио немачки Берлинер цајтунг, у коме се спомиње надимак Зорана Ђинђића, што је наравно била тек чаршијска прича – каже наш саговорник и додаје да ова Монтгомеријева идеја није баш наишла на одушевљење код Дејвида Блека.

Према његовим речима, шеф ЦИА за Балкан је био против тога, јер је сматрао да ће се на тај начин отворити Пандорина кутија и да би неко у западним медијима могао да се ухвати за ту причу, а онда би настао проблем.

– Блек је рекао Монтгомерију да то не би било баш паметно, иако су њихови оперативци на терену прикупили све податке о тим проневерама, јер би се онда поставило и питање улоге неких, у том тренутку, њима битних људи. Он је рекао америчком амбасадору да већ постоје нека друга решења, чија је примена већ започета – каже наш саговорник.

Према сазнањима обавештајних служби, у Србију је после 5. октобра стигло више од милијарду долара стране помоћи, а један део тог новца је кроз разне облике провизија, намештања тендера и друге малверзације завршио на рачунима тадашњих функционера.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *