Шта задржава свет од уласка у велики рат?

Илија Крамник

Нуклеарно ограничавање није апсолутна гаранција да до рата неће доћи. Међутим, оно и даље наставља да чува свет од ратова велесила. Али, да ли ће се улога нуклеанрог фактора сачувати и у најновијој историји? Управо неодбрањивост удара у комбинацији с огромном разорном снагом чини ракетно-нуклеарне снаге „апсолутним оружјем“. Ипак, данас се ефикасност нуклеарног уздржавања често доводи у сумњу.

Кључни фактор нуклеарног уздржавања чак није ни постојање супермоћне муниције, већ постојање ракетно-нуклеарних снага. Разлика између нуклеарне бомбе у комори бомбардера и исте такве бомбе у глави међуконтиненталне балистичке ракете је врло једноставна: масовни лет бомбардерске авијације се може одбити, а масовно лансирање МБР – не.

„Нуклеарни скептицизам“ се углавном своди на два постулата. Први је из историје Другог светског рата кад изузетно богати хемијски арсенали, које су прикупили водећи учесници, нису одиграли важну улогу у уздржавању. Други се заснива на томе што сама по себи разорна моћ нуклеарног наоружања ништа не решава: човечанство се научило да збрише градове с лице земље и без нуклеарне бомбе, али га то од ратова није спасавало.

Обе ове тврдње се темеље на нетачним поставкама. Нуклеарно наоружање је само формално блиско хемијском, такође оружју за масовна убиства. Међутим, принципијелно се разликује од њега по могућностима погађања циља и трајању последица. У условима масовне припреме за хемијски рат ефекат примене хемијског оружја је врло сумњив, а на последице у виду свирепости противника који није изгубио способност да води рат се не мора дуго чекати.

Главни фактор погодака нуклеарне експлозије уопште није радијација која свуда продире с каснијим заражавањем локалитета, тим пре што са сваком следећом генерацијом нуклерно пуњење постаје све чистије. Већи део уништења које изазива нуклеарна експлозија везан је за ударни талас. Рачуница тротилног еквивалента не даје потребно поређење – гигантска разорна дејства у Дрездену и Токију су извазвана применом мање количине муниције: око 2000 тона. Број жртава се могао упоредити с бројем погинулих услед нуклеарних удара у Хирошими и Нагасакију. Међутим, прво нуклеарно оружје с практичном снагом у границама 15 килотона се не може упоредити с данашњим арсеналом супердржава, чију основу чине борбени блокови капацитета од неколико стотина килотона.

Говорећи о последицама примене нуклеарног оружја треба стално имати у виду њихову „муњевитост“. Време које је у Другом светском рату протицало између великих налета авиона омогућавало је државама да маневришу ресурсима, да надокнаде штету од уништења. Моментални удар с применом неколико стотина муниције од које свака по снази на десетине пута превазилази резултате самих разорних масовних налета авиона из Другог светског рата, даје много већи разорни ефекат, који неће моћи да се надокнади. За време хладног рата САД су сматрале да је за војни пораз и дезинтеграцију СССР довољно употребити триста пројектила прве генерације (капацитета од 10 до 30 килотона). Међутим, недовољан број оваквих пројектила је прво такав удар чинио немогућим, а могућности совјетске авијације ловаца приказане у Кореји су увериле САД да је вероватноћа постизања циља уз помоћ класичних бомбардера крајње ниска. А кад су САД добиле прве нуклеарне ракете и СССР је имао ово оружје. У Карипској кризи постали су изненада свесни нове реалности. Кенеди је безусловно схватао да Сједињене Државе не могу да униште Совјетски Савез. Али, чак и мање снажан совјетски узвратни удар је већ тада могао да убије на десетине милиона грађана САД, што би с врло великом вероватноћом значило крај САД. Немогућност победе у нуклеарном рату, које су постали свесни управо тада, представљала је основу коегзистенције САД и СССР у наредном периоду.

Овакво стање траје и данас. И што је земља више развијена, тим већу штету ће јој причинити нуклеарни ударац и тим даље ће је одбцити. Свест о ефикасности нуклеарног уздржавања представља најбољу гаранцију за мир међу суперсилама. Међутим, бременита је сталном жељом за заштитом од нуклеарног удара. Главна опасност система ПРО се уопште не састоји у реалним шансама за освајање, већ у њиховом психолошком ефакту. Поновно оцењивање сопствених могућности је често наводило владаре на авантуристичке кораке. Међутим, авантуризам у нуклеарној ери је бременит тиме што кривцима можда неће имати ко и кад да суди.

Моћ нуклеарног оружја и евентуалне последице његове примене су можда најбољи аргумент у корист одрицања од нуклеарног уздржавања, нарочито у условима све већег броја локалних ратова. Ипак, засад „нуклеарни фактор“, нажалост, и даље доминира. Остаје нам да се надамо да ће једног дана човечанство дорасти до способности да одржава свет другачије, а не претњом од самоуништења.

 

Извор: Глас Русије




1 коментар

  1. Anastasia

    podrzavam PUTINA
    jer kako god pogledas kod nas izgine dosta ili izvrsi samoubistvo dnevno vise nego da je Rat, zivot nam je jadan i bedan da nam vek kratak, tako da nam ZLOCINCI Mozak isprali zahvaljujuci nasim izdajicama koji kasirali Zivote mnogih Mladih…koju perspektivu imaju u Srbiji Fakultetski Obrazovani ili ostala Omladina, Deca ,Stari …ma nemamo nista POKUPISE DOSLJACI ko zna odakle dodju u BEOGRAD i glume Vladare…oterati svih jer UBIJAJU NAS:::tRUJU NAS A jedu srpski Hleb ti Izdajice….sta ce nama otrcana EU:ko Olbrajt je vec Baba…nikada nismo imali Vajde od nikog osim stete zato bolje i sam biti nego sa Pogresnim…i RUSIJI se pridrziti…e nije im vise pijani JELCIN koga mogli potkupit sram matorog neka mrtvog bude—Putin ima svoje JA i nema ostupanja kada kaze NJET znaj te….Ameriku Bog poceo kaznit tako ce i ostale nase Suze podaci ce ih ko MORE neka znaju ZLIKOVCI sta ih ceka Bozji udarac jaci od Ljudski moc…*

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *