Пише: Мирослав Лазански
Догма о „непогрешивости папе” и догма о „непогрешивости партије”, да ли је то и камен темељац данашњих политичких система?
Многи у Београду нису волели папу Пољака, ни папу Немца, многи неће волети ни папу Аргентинца. Посебно ако се присете да је Аргентина својевремено илегално продавала оружје Хрватској у време грађанског рата у тој бившој југорепублици. Заправо, у години Миланског едикта односи Српске православне цркве и Ватикана су коректни, али ништа више од тога. Православље је заштитник српског националног идентитета, па отуда питање шта се и данас замера Ватикану?
Као и Руси, који не заборављају да су Наполеон и Хитлер били католици, и да Католичка црква никада није екскомуницирала Хитлера, и Српска православна црква тражи од Ватикана да се јасно одреди према геноциду Срба у Другом светском рату, посебно према Јасеновцу. Хоће ли то учинити нови папа, може ли он у том смислу бити реформатор, је ли дошло време за сусрет Србије и папе? Или терен за такав сусрет још није довољно припремљен, наравно, не у техничком смислу. О чему би онда разговарали председник Николић и папа Фрањо Први? Протоколарни састанак руководилаца две државе, или размена мишљења о сличностима реформи у социјалној држави, какву желимо у Србији, и у католицизму. Јер, нови папа, посебно зато што долази из Јужне Америке, наставиће путем „социјалне доктрине” цркве која је, од владавине Лава Тринаестог, од 1878 до 1903, постала извор већине формулација трећег пута, пута између капитализма и социјализма. Чак је и папа Јован Павле Други, за којег је Михаил Горбачов рекао да је борбом против „вестернизације” света постао „највише лево оријентисани човек на планети”, дакле тај је папа 1993. изјавио да „комунистички систем има и своје добре стране: социјалну правду и бригу за сиромашне”.
Шта би ми дакле могли сада да питамо новог папу? Италијанска реч „adjornamento”, буквално обнова у духу времена, означава реформу католицизма започету још пре 50 година и суштински се односи на опстанак и обнову католичке цркве у условима савременог света. Заокрет с идеологије ванземаљских циљева ка потребама живота „овде и сада”. Утврђивање права и достојанства личности, сарадње и демократије уместо хијерархије и централизма, тенденција ка плурализму, отворености и дијалогу. Дакле, нека унутрашња аналогија између реформе католицизма и социјалне државе свакако постоји, у прошлости су се идеолози ортодоксног марксизма-лењинизма и католички фундаменталисти прилично потрудили да код људи створе представу о радикалној неспојивости марксизма и хришћанства, избацујући у први план не оно што зближава Христово и Марксово учење, већ оно што раздваја идеолошке и моралне системе марксизма и хришћанства, као и њихов поглед на свет. Покушаји да се међу њима пронађе нешто заједничко проглашавани су квадратуром круга. Наравно, без дезидеологизације марксизма и без демистификације хришћанства веома је тешко доћи до јачих додирних тачака, премда духу Христа исто тако мало одговара проповед: „Ако волите Господа, морате мрзети његове непријатеље”. Баш као и духу Маркса парола оних који себе сматрају марксистима: „Ко није с нама, тај је против нас”.
Католицизам је много старији од социјалне државе, хришћанска доктрина католицизма почива на вери, марксистичка концепција социјалне државе на науци. Ипак, и поред свих разлика у историји католицизма и социјализма, између њих постоји запањујућа сличност у узрочној условљености кризе, и идејне и организационе, какве смо сведоци данас. Догма о „непогрешивости папе” и догма о „непогрешивости партије”, да ли је то и камен темељац данашњих политичких система? Или извор њихове деградације, како кризе вере, тако и кризе социјалне државе, кризе монополских институција и њихових идеологија, кризе „непогрешивих” вођа и њиховог искључивог права да буду носиоци праведних идеја? При томе су реформатори само производ оног система којег желе да промене.
Да ли је сличност управо та безгранична вера у исправност изабраног пута ка Богу, или ка светлој и демократској будућности у ЕУ, стрпљива смерност у очекивању скорог доласка Христа, или уласка у ЕУ већ за живота већине данашњих становника Србије? Вера се стицала, или се стиче преко „христијанизације”, или „европеизације” народних маса свим средствима пропаганде узора привржености, стрпљења, хероизма, превладавања тешкоћа, лишавања и трпљења. Ипак, наметана вера би, ако се циљеви ускоро не остваре, могла да има супротан ефект: губљење поверења у проповеднике, духовност се може претворити у бездуховност и нихилизам, вера у неверништво, и што је најважније, човек губећи личну веру у брзи улазак у ЕУ, или у долазак Христа, у могућност трансценденталних циљева, губи уједно и подстицај да промени свој друштвени и лични живот, постаје индиферентан, а као такав и могућа жртва новопечених култова и идола. Последице тога су познате, и у хришћанству и у социјалној држави: морални нихилизам и губљење идентитета. Потврдаевропеизма српског плуралистичког друштва или компромис са стварношћу? Да о свему томе приупитамо и папу?
Извор: Политика
