Србија

Како нам се догодио „Потоп”

Пише: Мирослав Лазански

Боримо се против пирата у Индијском океану и против терориста у Малију, а овде нам људи чекају спас на крововима својих кућа

poplave

Док је око њега текла бујица подивљале воде један је директно угрожени грађанин Србије, онако резигнирано за телевизију констатовао: „Важно је да смо спасили животе наших породица и комшија, материјална штета јесте велика, али штету ћемо поправљати после рата”. Можда му се омакло, можда је грађанин несвесно упоредио ову поплаву са ратом, али је очито погодио суштину проблема. Наиме, Србија из године у годину неспремно дочекује рат са елементарним непогодама. Не говорим о земљотресима, већ о пожарима и поплавама.

Стално смо изненађени. Докле више?

Да ли се знају токови, односно корита наших река и речица? Претпостављам да се знају, јер то нису речна корита на Јупитеру. Постоји ли на државном и локалном нивоу икакав дугорочни, или средњорочни план уређења тих корита, или водотокова, уређења тако да не би дошло до изливања и катастрофе? Ако постоји, зашто тај план није и приоритет у буџету? Ако немамо планова, зашто их немамо и ко је за то крив? Има ли Србија уопште неку стратегију за суочавање са потенцијалним елементарним непогодама? Или све сводимо на камионе и вреће са песком? Може ли се општинама наредити да уреде своје водотокове тако да не буде овога чега смо сада сведоци? Или је у све нас ушао коров политике? Јер у древна времена политика је била вештина која је омогућавала људима да живе у слободи, данас би ваљда требала да буде вештина да људи не живе на крову чекајући хеликоптер да их спасе од бујице.

Или сада треба да користимо речи као што су „демонски” и „тајне силе природе”. Па већина наших писаних медија на првим страницама има огроман наслов: „Потоп”. Ваљда библијски, Бог нас кажњава? Апокалипса? А није нуклеарна. Јесмо ли жртва, или кривац? А нисмо били на песми „Евровизије”, нисмо ни гласали…

Или проживљавамо Јонесково позориште

на водени начин? Његова прва драма била је „Ћелава певачица” и одувек је код људи изазивала смех…

Мени је ових дана смешно када чујем апеле власти да сви грађани који имају гумене чамце

те исте предају штабовима цивилне заштите ради помоћи угроженом становништву. Није ваљда да цивилна заштита нема довољан број гумених чамаца? Где су нестали?

Скоро сви су нам политичари ових дана, осим председника, без кишобрана, покислих глава и у јакнама са којих се цеди вода. Јонеско би рекао:„Све пропада, које ли радости!”

Хоћемо ли уопште извући неке поуке из ове несреће? Опет је држава оперативно морала да се ослони на војску, политичка власт још је једном показала оперативну зависност од војске. И сада се показала сва промашеност свих досадашњих тако гламурозно слављених реформи Војске Србије. Смањили смо бројно стање војске, да је она бројчано јача изашла би у великом броју на насипе и рат са воденом стихијом био би несумњиво лакши. Инжењерију смо као род копнене војске свели на минимум, сада тражим на телевизији да видим војне ровокопаче и тешку инжењеријску технику и нешто не могу да угледам те призоре. Где су нам инжењеријски

лансирни мостови, где су нам понтонски, а где

„бејли” мостови да одмах премостимо терене тамо где се то одмах може? Зашто су нам камиони-цистерне за воду толико стари? Зашто немамо адекватне јединице инжењерије за овакве ситуације? Ко је крив што су својевремено послушана наређења из иностранства како преуредити војску? Па сада имамо тактичке радионице и компјутерске симулације са НАТО снагама како се борити против побуњеника у држави Икс, а овамо не можемо да обуздамо ни обичну поплаву. Боримо се против пирата у Индијском океану и против терориста у Малију, а овде нам људи чекају спас на крововима својих кућа.

Посебна је прича набавка нових хеликоптера, ово што сада лети је недовољан број и то се и сада показало. Руси су нам још пре две године понудили да купимо хеликоптере Ми-171 под врло повољним условима, али творци и планери нашег буџета уопште немају одређену своту у буџету за враћање тог кредита. Вероватно се Руси питају ко је овде озбиљан, а ко није.

Народ цени своју војску по ономе што она чини за народ, народ добро зна да би она учинила и више, али да нема средства. Зашто нема средства, то је питање за политичаре. Влада Србије је затражила помоћ од Русије, ЕУ и Словеније. Из Русије и Словеније већ су стигле екипе. Да видимо шта ће да пошаље ЕУ као помоћ. Или ће нам помоћ послати НАТО? Зашто да не. Ево им прилика да окају грехове.

На крају, можемо ли веровати икоме да се ова ситуација неће поновити идуће године?

Коментари (2)

  1. 124C41 каже:

    “Државо, не бисмо те више задржавали”
    Одмах да разјаснимо следеће: народу ове земље свака част. Да нам није нас, пропали бисмо одавно. Гледајући силу солидарности и самоорганизације која се подигла за врло кратко време, човек не може а да не осети понос и да му моментално не постане јасно зашто смо издржавали све и свашта кроз историју.
    Зато што смо, на крају дана, у најгорим ситуацијама ту једни за друге. Можда у нормалним околностима то узимамо превише здраво за готово. Умислимо да смо сами, да се свако бори за себе, али то, видимо ових дана, и није баш тако.
    Са друге стране, држава је показала је невиђену тромост, неспремност и потпуну, али потпуну дезорганизованост. А коме таква држава треба?
    – Не треба нам држава која није у стању да процени опасност.
    – Не треба нам држава која лаже да је потпуно спремна за све што долази, а четири дана касније броји мртве грађане.
    – Не треба нам држава која укида радио-аматере, захваљујући којима је спашено ко зна колико људи.
    – Не треба нам министар за ванредне ситуације који као да не постоји.
    – Не треба нам председник државе који се у пет дана поплаве огласи једном и то потпуно другим поводом.
    – Не треба нам министар правде који обилази угрожена подручја да би се фотографисао.
    – Не треба нам министар правде којег рођени грађани хоће да линчују (Крупањ) јер се њихове несреће сетио тек кад му је зафалило локација за позирање.
    – Не треба нам министар полиције који сам упадне у блокаду на путу па полиција мора да спасава њега уместо људе који су у правој невољи.
    – Не треба нам министар одбране који је по струци керамичар који о војсци и одбрани не зна ништа.
    – Не треба нам министар одбране који ни у живом преносу ванредне седнице владе не може да се не бави политичким противницима
    http://www.vaseljenska.com/wp-content/uploads/2014/05/Bn9PGCmIQAAovgv.jpg
    риче из Обреновца ће тек изаћи на видело. Ово је једна од њих
    – Не треба нам премијер који ради оно што није његов посао.
    – Не треба нам премијер који не ради свој посао.
    – Не треба нам премијер који хистерише, уздише, глумата, прави драмске паузе од по пет минута и изиграва мученика.
    – Не треба нам премијер који позира у угланцаним ципелама испред хеликоптера не схватајући каква катаклизма надолази.
    – Не треба нам премијер који упркос немању дана радног стажа ван политике и својој нестручности за ванредне ситуације наређује једном генералу Диковићу шта и како треба да ради.
    – Не треба нам премијер који се са својом свитом возика около чамцем у који може да стане бар шесторо унесрећених људи жељних сувог тла.
    – Не треба нам владајућа странка која катастрофу и несрећу користи да би дошла на власт у градовима у којима влада опозиција.
    – Не треба нам владајућа странка која из Београда шаље добровољце у Шабац, град који има више од 50.000 становника.
    – Не треба нам владајућа странка која те добровољце искористи да би сменила власт у том граду.
    – Не треба нам владајућа странка која не хаје за Параћин, где није на власти.
    – Не треба нам владајућа странка која два дана не обраћа пажњу на апеле Смедеревске Паланке, где није на власти.
    – Не треба нам владајућа странка која не обраћа пажњу на Свилајнац, где није на власти.
    – Не треба нам владајућа странка која данима допушта да се Крупањ распадне, где није на власти.
    – Не треба нам владајућа странка која власт не врши једнако за све грађане већ их дели на људе првог и другог реда, зависно од тога за кога су гласали.

    Коме су и зашто засметали радио-аматери?
    http://www.vaseljenska.com/wp-content/uploads/2014/05/radio-amateri.jpg
    Не постоји довољно велико признање које треба одати свим сјајним људима, полицији, војсци, стручним спасиоцима, десетинама хиљада волонтера на свим фронтовима, онима на терену, али и на интернету, радио аматерима, онима који су спасавали људе, али и онима који су спасавали животиње, онима који су дали своје последње да би неко други имао бар нешто. Не постоје довољно велики епитети за оно што смо сви заједно урадили. А нису ни потребни, јер смо само били људи. Они прави.
    Државном руководству могуће је, са друге стране, наменити само једну поруку: срам вас било.
    Због политизације људске несреће, због неспособности и због тога што сте сели у фотеље за које нисте предвиђени ни знањем ни струком ни савешћу, не размишљајући да ли то може да угрози животе људи.
    Да не знам да немате ни трунке савести, можда бих рекао и како би требало да поднесете оставке сви до једног. Овако остаје само – срам вас било. Питање је да ли сте и тога достојни”.
    Ненад Милосављевић / Друга страна

Напиши коментар