Како се некад бранило православље?

Када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана! Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана. Васељенски представници из Цариграда су подлегли том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године. На сабор су дошли сви православни патријарси и представници, чак и Руски. Сви, осим Српског. Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је српском црквеном поглавару да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.

Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим српског. Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски Велики Кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији. Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх морао је да се повуче. Ватикан то Србима никад није опростио. Вековима је католицима у срце усађивао мржњу према Србима.

Ниједна Православна Патријаршија није никада ратификовала потписе својих Патријарха, а чак 21 их је званично поништило, непосредно након сабора у Фиренци.

(Из књиге ЈЕЛЕНА 93, аутор Миле Кордић)

Разјашњење

Као игуман манастира Студенице Никодим је изабран за митрополита рашког пре 1439. године. Он је хиротонисао молдавског митрополита Теоктиста, уместо старог Јоакима који је био присталица уније. Иначе сам деспот Ђурађ, унук св. Кнеза Лазара, нипошто није хтео пристати на унију нити слати своје изасланике у Фиренцу 1439. године, када је склопљена унија византијског цара са римским папом. Године 1439. први пут је пала и Српска деспотовина под Турке, али јој је после неколико година враћена слобода. Патријарх Никодим II је био патријарх српске цркве у периоду од 1446-1453. године.

Прилог тексту

Да напоменем, пошто горе није напоменут св. Марко Ефески који је исто имао огромних заслуга да се ова унија не призна, као и велика заслуга нашег Светог Ђурађа који једини није дозволио свом патријарху приступ на том скупу (па, само тај чин је сигурно изиритирао папу) сви шаљу своје представнике, само Срби не (шта вам то говори?) једини ко није потписао од присутних био је Марко Ефески.

Велики је био одјек у православном свету и народу то што је једино Србски православни представник одбио да дође на тај скуп – сав православни свет га је славио као свог патријарха, а великих заслуга за то је имао и Ђурађ Бранковић.

У то време, 10. јуна 1439. године, умре стари Патријарх Јосиф не потписавши ипак унију, коју неће потписати ни свети Марко, митрополит Ефески и заменик Патријарха Антиохијског и Јерусалимског. Тада папа навали на цара и на источне епископе да признају не само римске лажне и јеретичке догмате него и врховну папску власт над целом Црквом и целим светом, позивајући се при томе на лажне документе неког Исидора и тобожње „завештање“ цара Константина, што је све било исфабриковано у Риму, да би се макар и лажним документима потврђивало незајажљиво властољубље папско. Свети Марко је и тај захтев енергично одбио и изјавио: „За нас папа представља само једнога измећу патријарха, али и то – ако би он био православан“. Но папа као неки тиранин, и бедни, невољом прикљештени, цар издајица, и остале издајице око њега, најзад потпишу срамну унију, пљунувши тиме на све одлуке свих Васељенских Сабора и светих Отаца својих. Један православни епископ успео је да побегне и не потпише, док свети Марко није хтео да бежи него је јавно и пред царем и пред папом одбио да потпише ту лажну и богопротивну унију. Када је видео да на акти о унији нема потписа Марковог, за толико интелигентни папа Евгеније извикнуо је: „Дакле, ништа нисмо урадили!“ Ипак је властољубиви папа тражио да му се свети Марко доведе на суд због тобожње непокорности њему, који је свој престо уздигао више облака. По наређењу царевом свети Марко изађе пред папу, као оно некада Велики Василије пред оног гордог епарха Модеста, и на оптужбе и на претље папине да је јеретик и да ће бити осуђен, јер се не потчињава одлуци коју сви потписаше, он одговори: „Нисам ја без разлога чврст у своме мишљењу, нити нађох да не ваљају неке од мојих речи, које с Божјом помоћу изговорих раније у Ферари и сада овде у Флорентији. То такође није нашао нико од вас, нити ико други. Ја ни по чему нисам сличан ранијим јеретицима, него баш сасвим супротно. Јер сваки од тих јеретика увек је уводио нешто ново и страно и туђе Цркви Христовој, и то су Оци у своје време изобличили као лажно, и затим одбацили и проклели. И уопште Црква Божја свуда и свагда одсеца и одбацује новачења и пребива у древним предањима и стварима, то јест у апостолским и светоотачким догматима, што се и ја по моћима својим старам да чиним, благодаћу Христа мога, макар ме снашло и хиљаде смрти… А што велиш да ћеш да ме осудиш, знај да су Сабори Цркве осуђивали као бунтовнике само оне који су нарушавали неки догмат и проповедали своју јерес. Зато је Црква најпре осуђивала ту њихову јерес па онда и вођу те јереси и њене поборнике. Но ја уопште нисам проповедао своје учење, него сам се само држао оног учења које је Црква у неповређеном облику примила од Спаситеља нашег и у њему неотступно пребивала до данашњег дана, а које је учење и римска црква држала до времена отцепљења. Треба пре свега, ако смете, да осудите оно учење (о Духу Светом) којега се ја држим, па онда мене да судите. А ако то учење ви признајете за побожно и православно, зашто сам онда ја достојан казне?“ Тако се свети Марко избави од папских канџи, и 26. августа 1439. врати се натраг у Цариград.

Приредио: Ђорђе Бојанић