Шта ће коњи Црној Гори?

Пише: Дмитриј Седов

Морам признати да сам одувек волео црногорски хумор. Хумор је код сваког народа различит, посебан, увек одражава суштинску дубину националног карактера. У једној земљи уз помоћ популарних досетки можете осетити лукавсто и сналажљивост, у другој опет воле пикантност, а у Немачкој на пример, веома је раширен хумор под рубриком Soldatenhumor (војнички хумор), иако уопште није реч о војницима него о праволинијском односу према животу.

Црногорци су се у историји показали као народ отпоран на искушења, са чврстим нервима и отвореном душом. И изнедрили су и такав хумор – простодушан, дубок и стоички. Они су кроз период распада Југославије прошли са великим националним губицима. У њиховој данашњици много тога не изгледа ружичасто као што би желели, али осећај за хумор нису изгубили.

Мени се чини да и тежњу њихових владара да Црна Гора ступи у НАТО, они доживљавају са хумором. Они схватају то што политичари не желе да схвате – никакве силе извана неће победити криминал и корупцију, нико неће ликвидирати сиромаштво и деградацију друштва, осим њих самих. НАТО и ЕУ нису добротворне организације и само велики маштари мисле да се у њиховим рукама налази некакав чаробни штапић за спасење.

И та сањалачка позиција није игнорисана ни у црногорском фолклору:

Ако у пролећно вече изађете у двориште и легнете на земљу и дуго, дуго посматрате звездано небо кроз цедиљку – онда можете угледати лице лекара хитне помоћи.

Тешко је и замислити колико прецизно народни језик одређује стање ума његових лидера.

А ево и још једног примера који се односи на ступање у НАТО:

– Како треба неговати коња?

– Имате чудне укусе, али пробајте прво да му поклоните цвеће…

И то је истина, ступање Црне Горе у НАТО народ доживљава као несхватљив покушај неговања коња. Шта то треба Црногорцима?

У будућим сукобима када се сударе интереси нових суперсила, Црна Гора ће бити само један од циљева противника НАТО пакта. А могла би не бити тај циљ, ако остане неутрална држава, као и многе друге. Тим пре што тај коњ може или ритнути власника или га збацити у тешком тренутку.

Али купити му букет цвећа – другим речима, пустити га на своју територију заједно са војним базама и осталом ратном гвожђуријом – једноставно је неопходно црногорској власти.

У том случају се можемо сетити примера другог коња, кога су покушали да негују Пољаци 1938. године. Био је то енглески коњ који им је обећао да ће их заштити од Хитлера и да ће га буквално згазити копитама уколико он крене на Реч Посполитују.

Енглески коњ је све обећао Пољацима, све што су они пожелели, само да се не договоре са Москвом и не пусте Црвену Армију да преко њене територије спашава Чехе. Лакоми на коњску љубав, Пољаци су поклонили Лондону букет цвећа – са њима су потписали споразум о узајамној војној помоћи и пљунули су на Москву. Након тога Вермахт је разбио Пољску, а коњ је мирно посматрао како су љубитеље коња гњечиле тенковске гусенице. Добро, ово је мало преувеличано. Коњ није потпуно спокојно посматрао гажење Пољака, него је чак и зарзао и објавио рат фиреру, али после тога није ни копиту подигао.

Коњ је чувао своја копита.

Очигледно се високи чиновници у Подгорици не сећају тога, али народно сећање има моћ да акумулира искуство својих предака и добије генерализовану оцену делатности власти. У резултату тога, појавила се иоваква шала:

Политичар одлучио да крене у народ и сео је у аутобус, покушавајући да заметне разговор са сапутником:

– Чиме се ти занимаш?

– Ја сам радник.

– А кад би теби Французи предложили да за њих радиш, да ли би пристао?

– А што не би? Две недеље радиш, две одмараш. А код њих за мене неће бити посла више од тога.

– А за Американце?

– За њих не бих радио. Код њих је криза, није сигурно да ли би ми платили.

– А за нашу партију? За ДПС?

– Их, за ДПС бих радио и дан и ноћ, чак и кад ми ни динар не би платили!

– А где то ти радиш?

– На централном гробљу. Копам гробове.

У закључку, желео бих рећи следеће: црногорски руководиоци сматрају да им се и НАТО и ЕУ нарочито радују. Али ево и примера друге врсте из коњске тематике:

Ради се о катастрофалној економској ситуацији у Румунији, која је чланица НАТО и ЕУ, но, “небеску ману” она од њих није дочекала и румунски месари су почели убацивати суседима коњско и магареће месо, уместо говедине. Ове јадне животиње, које су посмртно унапређене, постале су предмет грандиозног скандала, ни због какве своје кривице. Немци су били први који нису хтели да ждеру “коњску говедину”. И са својим уобичајеним војничким хумором, назвали су мајсторе “двоструког меса” традиционалним немачким погрдним изразом: Schweinehunde!!!.То јест свиња псећа.

Црна Гора тежи да уђе у добру дружину, зар не? Биће много повода за нове вицеве.

 

Извор: Фонд Стратешке Културе




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *