СРЦЕ ПОД ПРИТИСКОМ: Анатомија бола

Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић

Бол је реч којом најчешће барата апсолутни победник ових избора, објављући грађанима да нас чекају тешки дани

mirjana-bobic-mojsilovic

Ове недеље Александар Вучић је угостио, на свом канабеу, многе дојучерашње љуте противнике, а сви они стигли су на кафу и воће, у нади да ће добити министарско место. Јер, Вучић је одлучан да ова влада буде маштовита и најблаже речено – експресионистичка, помало аљкава и шарена, попут Србије. То је лепа идеја која озбиљно потврђује Вучићев велики дар за политичке игре, али и сигурност у сопствену позицију – позицију неприкосновеног владара Србије. Гледајући овако, са стране, утисак је да ово што Вучић ради јесте и из још једног разлога занимљиво – ако ништа друго, од наводне опозиције прави савезнике и смањује шансе за таласање у тешком периоду који нам предстоји и који је најавио.

Бол је реч којом најчешће барата апсолутни победник ових избора, објављући грађанима да нас чекају тешки дани. Док економисти упозоравају на катастрофално стање српске економије, и док број незапослених свакога дана у сваком погледу све више расте, политички аналитичари у том предстојећем болу виде и још понешто – Косово, Прешевски округ, Санџак и Војводина могући су извори општег српског бола, а о новим условима ЕУ, приступању НАТО и притиску да се Русији уведу санкције да и не говоримо.

А све то догађа се у данима када се села и мали градови у Србији сећају ужаса бомбардовања од пре петнаест година, полажући цвеће на места наших страдања, али је просто невероватно како се на политичкој сцени тај злочин НАТО према овој земљи тако мало помиње, а недовољно обавештени читалац новина могао би да стекне утисак да је Србија, на неки начин, не само опростила стодневно бомбардовање осиромашеним уранијумом, него и да се ради на томе да се та ствар, некако умањи, па и заборави. Тим пре што, ако ништа друго, Србија, управо због ситуације у Украјини, има прилику да Западу укаже на то како се због Косова 1999. кршило међународно право, и да сада тражи бар извињење или неку сатисфакцију. Али, тај бол се не помиње.

Можда бол лежи и у томе да на петнаестогодишњицу бомбардовања Србија не сме да тражи ништа, осим да моли Запад да је не притиска да уведе санкције Русији? Можда бол лежи и у томе да наша деца, све млађа, све више оболевају од малигних болести, и да о узроцима малигне епидемије скоро нико не говори. Можда у боловима који нам предстоје лежи и бол што ће Србија, ако жели у Светску трговинску организацију, морати да прихвати генетски модификовану храну, а можда је бол и у томе што „Монсанто“, иако о томе нико не говори, већ има отиске на српској јавној сцени? Да, нема сумње, много ће болети, и много већ боли.

Али за болну земљу у боловима олакшање долази из ваздуха. После Шарићевог слетања у Подгорицу, па у Београд, сада је слетео и још један лековити човек: Слободан Радуловић, некадашњи газда „Це маркета“, после осам година бекства долетео је у Србију, спреман да отаџбини каже све о Мишковићу. То се зове љута трава на љуту рану. Хапшења и суђења су оно што ће Србији ублажавати болове који јој предстоје.

Додајмо томе и још један занимљиви детаљ – двојица мушкараца су ухапшена јер су ширила говор мржње према припадницима једне невладине организације. У нову српску праксу треба уписати обавезно и благо упозорење са националне телевизије да ће убудуће у проблему бити сви учесници друштвених мрежа који својим „лајковима“ подржавају такве идеје. Можда је један од болова који нам предстоји и бол ћутања. На списак свих наших мука дакле уписује се и обавеза политичке коректности, а опште омиљена синтагма „говор мржње“ можда ће, ако затреба, да се испостави као идеална етикета за сваку неподобност. Можда је један од болова који већ осећамо и мали детаљ да сведочење једне госпође против Србије морамо да прихватимо као „говор љубави“?

Судећи по болним данима, болним резовима, и болној будућности, није сулудо закључити да је Србија у тешком стању, те да ће јој за превазилажење свих болова бити потребно нешто јаче? Морфијум?

Можда су зато довели Шарића?




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *